Анали Правног факултета у Београду

ПРИСТУПАЊЕ МУЛТИЛ АТЕРАЛЫИМ УГОВОРИМА

11

Иако je сигурно тачно оно што смо изнели у претходном ставу, на данаппьем степену разно ja међународне заједнице, ако се ограничимо на позитивно правке норме, ипак у својим тенденцијама развоја међународно право je отишло даље. Основна начела Повеље УН сматрају да постојикао општа обавеза дужност држава да међусобно сарађују, да указују у тој сарадњи пуну трпељивост, да стварају односе нужне за одржавање правде и поштовахье обавеза насталих из уговора и других извора међународног права, да развијају између надија пријатељске односе засноване на начелу једнакости права свих нација. Отуда ако скуп држава сматра да извесни међународни уговори представл>ају општа правка правила и да су та правила допринос развоју међународне сарадхье, онда се не може примити да je у духу Повеље да друге државе, које првобитно нису учествовале у склапахьу таквих уговора, буду' искгьучене од њихове примене. Међународно право треба да буде не само општа тековина човечанства него и основица за регулисахье односа између држава. Ако се поједине државе спречавају да се добровольно потчине уговорима генералног карактера као ошптем извору објективног правног поретка у међународној заједници, онда се те нације одбацују и од могућности учествовања у међународној сарадхьи. Ако им се не дозвољава да тим уговорима приступе, онда се такве нације стављају у неједнаки по ложа ј према другима и самим тим вређа начело једнакости права наци ja. Значи, искључење појединих наци ja од учешћа у правном животу међународне заједнице кроз одбациванье права на приступахье генералним уговорима непосредно води не само дискриминации таквих нација него и негацији међународне сарадхье. Искључити једну државу од права да приступи једном генералном уговору представља хьено изоловање, умањење круга нација које прихватају да буду везане међународним правом и да траже од других да се поштују њена права. Ај то je у суштини пут у пуну дискриминацију. Ово не значи да скуп лојединих држава не може имати своје посебне интересе, али и такви скупови те своје одељене интересе не смеју користити да би преко хьих угрожавали друге државе или уништавале основни цшь данашхьег међународног права, а то je да се ствара међународна сарадхьа ради решавања међународних проблема и хармонизирања напора свих нација на остваривахьу заједничких цшьева указаних у Повељи. Значи, ми се не можемо ослободити идеје да право држава на приступање генералним уговорима представља остварење идеје о мирољубивој и активној коегзистенцији држава и народа под претпоставком да државе које остварују своје право пристукана оваквим уговорима то чине савесно и у жеьи да се стварно потчине објективном правном поретку који се оличава у недостатку међународних закона и међународног законодавног органа у мултилатералним уговорима генералног типа као уговорима-законима. Маколико да je питање постављено чисто правнички и теоријски у овом тренутку оно није било решавано ван утицаја извесних политичких фактора и околности. Проф. Фердрос (Verdross, Беч) јасно je указао шта су оба крајња крила у Комисији имала пред очима, иако се очито избегавало да о томе говоре они чланови Комисије, који припадају најзаинтересованијим нацијама за примену једног или другог становишта. Проф.