Анали Правног факултета у Београду

12

АКАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Фердрос указао je да се, насупрот идеји о општој економској интеграцији света, стварају посебне политичке и економске заједнице (ми бисмо рекли блоковске заједнице) које постављају за своје чланове и према својим интересима у мултилатералним уговорима општег характера генералка правила, своја схватања међународног права и међусобно решавају извесна важна питања, чија се решења тичу читавог скупа одређених држава, али према којим правилима и решењима нису индиферентне ни државе које не припадају тим ужйм заједницама. Ако би се свима државама признало право на приступање таквим уговорима, онда би се утрозила солидарное!, унутрашња дисциплина и чврстина па самим тим и групни. интереси оних држава између којих су такви уговори склопљени. У својој искрености проф. Фердрос je указао чак и на пример стварања Заједниде европског тржишта, као и ужих заједница у оквиру те групације. С једне стране, тенденција одржања затвореног крута, а с друге, страх од компромитованьа гьегових интереса увлачењем нежељених партнера je главки основ на коме се скупила група која брани тзв. класично правило међународног права да су међународни уговори затвореног типа, ако другојачије није речено у самом тексту уговора. Сигурно je да и тзв. компромисно гледиште ко je смо напред изнели није у суштини водило рачуна о идеји тога психолошког застрашивања да ће у уговорне заједнице нагрнути нежељени партнери. Додуше, у овом другом случају творцима уговора се оставља да не полазе при стварању мултилатералних уговора генералног значења од претпоставке да je у свакоме случају нужно ограничение, већ им се даје могућност да искључе могућност приступања у случајевима кад они то буду сматрали као нарочито потребно. Али, у оба случаја политичка позадина je иста. У оба случаја иде се на ограничење не само права на приступайте уговорима него и на ограничење сарадње између држава. Право трећих држава на приступање мултилатералним уговорима je тесно повезано са началом једнакости третирања држава у међународним односима и дискриминацијом према оним државама које не примамо у уговорну заједницу. Сигурно je да таква пракса није ни пуна међународна сарадња и да не одговара дужности мирољубиве коегзистенције између држава. Ако се некој од држава не признаје право да приђе једном мултилатералном уговору од генералног значења и ако се та држава искључује од примене правила међународног права која се сматрају нормалним, онда je то у најмању руку, под видом права на слободни избор уговорних партнера, нетрпељивост према тој држави. Наше je уверење да се та нетрпељивост данас спроводи у међународним односима много више у цшьу да се нанесе дптета оним државама које се искључују од права да приступају одређеним уговорима него са разлога да се заштите интереси држава које се противе таквом приступању. Прави разлог оваквог схватања je по нашем уверењу у недостатку међусобног поверења између држава. Суштину треба тражити у политичким односима заинтересованих држава. Вероватно je да неће увек и свуда долазити до одбијања признања права држава на приступагье мултиларалним уговорима од генералног значења. Вероватно je да ће то бити изузеци и да ће ограничена бити ретка и сведена на одбијање само неких, одређеннх држава. Али je жалосно да се те појаве дешавају чак и на кон-