Анали Правног факултета у Београду
САМОУПРАВНИ СИСТЕМ СХС
17
гих територија. Међу овим нацртима истицао се нацрт Др. Смодлаке за који се мислило да je износио став, по питању државног уређења, Хрвата из Приморја. Тај нацрт je предвиђао поделу државе на дванаест покрајина, цепајући при томе велике историјске области на неколико мањих, како би, наводно, засебна покрајина Далмација добила боље место него што би га иначе имала у саставу Хрватске. Ma да по овом нацрту покрајинска аутономија није била знатна оценьена je као самоуправа округа по Уставу Србије од 1903 године имао je једну битну предност над осталим нацртима. Наиме, тај нацрт je предвиђао јака финансијска средства која би се остављала покрајинама. Исто тако, и Др. Анте Трумбић, председник Југословенског одбора у Лондону за време рата и први министар спољних послова у првој јутословенској влади (један од најистакнутијих бораца за уједињење), изыео je своје мишљење, по коме држава треба да буде заснована на фактичким и широким самоуправама у локалним заједницама, са што већим демократским слободама, ко je би обезбедиле пуну равноправност нација. Земљорадничка странка предлагала je увођење врло широких месних и обласних самоуправа, док je владаочеву власт ограничила до репрезентативне улоге краља, И нацрт Југословенског муслиманског клуба, исто тако, je. предвиђао самоуправност области, подразумевајући под тим успоставл>ање обласних скупштина и обласних одбора,. као и сви остали нацрти, и исте или сличне самоуправне органе у срезовима и општинама. На крају, и нацрти трупе посланика социалиста и републиканске странке, иако су полазили од централистичког државног уређења и јединствене државе, предлагали су већу самосталност органа власти у свим ужим територијалним јединицама. Чињеница, да je за Уставотворну скупштину припремљено више уставних нацрта и мишљења у погледу државног уређења и организације унутраппье управе, показује да je југословенска („пречанска“) буржоазија, узев у целини, није стигла да среди и сложи своја уверења по најважнијим политичким питањима до последњег момента. Међутим, политичари из Србије имали су, углавном, заједничке ставове. Ишли су од почетна на организована јединствене и централизовано државе са ограничении самоуправним системой у мањим областима, окрузима, срезовима и општинама тачно по начелима која су била застушьена и у Уставу Краљевине Србије од 1903, у коме су самоуправни органи били подређени полицији. Од политичара, припадника радикалне странке, једино je нацрт Стојана Протића, првог председника југословенске владе, имао у виду ширу децентрализацију и аутономију већих области, због чега je одбачен. У дискусијама у Уставотворној скупштини о уставном нацрту којц je поднела влада (иза кога су стајале, углавном, Радикална и Демократска странка, пошто су и у уставном одбору имале већину) разоткрила се суштина размимоилажења између националних буржоазија по питању државног уређења. . .. Хрватска и словеначка буржоазија, преко својих посланика у скупштини, тражиле су федеративно уређење из страха пред њиховим могућим подређивањем српској буржоазији, као пре уједињења немачкој и мађар-