Анали Правног факултета у Београду

18

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ској.буржоазији. Наиме, како су Срби бројчано били надмоћнији то би они могли, кроз јединствен парламенат, користећи ce својом већином, да изгласају било какве законе неприхватљиве за Словенце и Хрвате. Отуда, имајући у виду само своје интересе, као и српска буржоазија с друге стране (јер су „буржоазији сваке нације потребив гарантије њених користи без обзира на положај на могуће минусе других нација“, како je истакао Лењин), предпостављали су да једино у федеративном уређењу могу бити обезбеђени од таквих могућности. Ни најшира локална самоуправа у јединственој и централизовано] држави, за које су се неке странке или појединци залатали, не би могла да обезбеди довољно сигурности. И у том случају, какосу мислили федералисти, српска већина у парламенту би могла, доношегьем закона, да обезвреди, иначе, ма колико широке и Уставом прокламоврне самоуправе како се показало већ у припремама за Уставотворну скупштину (доношењем, например, скупштинеког Пословника мимо скупштине, по коме су посланици, пре него што отпочну са радом и изјасне се о. облику владавине, морали да положе заклетву краљу чиме je елиминисано ово питање). Такав став водећих хрватских и словеначких странака произилазиоје, добрим делом, и из њиховог претходног искуства под Аустро-Угарском, за време чије владавине су непрекидно морале да бране националну индивидуалност словеначког и хрватског народа, да се, и под видом борбе за „историјска права“ (као Хрвати), непрекидно супродстављају Немцима и Мађарима. Та дуготрајна претходна борба за националну афирмацију, а у суштини борба против њиховог економског подређивања Аустрији и Мађарској, није им допуштала да ризикују, односно да, и у новим околностима, не само не добију очекиване предности од уједињен>а са Србијом, већ_ и. да изгубе и оно> мало аутотртмије коју су имали под Аустро-УгарскомТаквом ставу су допринела, разуме се, и схватања да, иако су Срби, Хрвати и Словенци један народ, између себе се ипак разликују, прво, по вери, а онда и по привредној и друштвеној структури, по трговачким и опште економским оријентацијама, итд. те je и отуда преовладало убеђење да ћеим, и материјални интереси и културни развој бити најбоље обезбеђени. уз најширу аутономију што код ма ког народа и представл>а суштину у решавању националног питања у истим или сличним околностима. Али, од свих разлога економски разлози су ипак преовлађивали. Наиме, док би се уједињењем југословенских покрајина у оквирима АустроУгарске, хрватска и словеначка буржоазија, евентуално, задовољиле са нешто више самосталности од оне коју су ималтг Мађари под Хабзбуршком династијом (врло дуго су се захтеви доброг дела истакнутих хрватских и словеначких политичара сводили' на захтеве за триалистичким уређењем Монархије) у посебној југословенској држави рачунали су, не само са широм, односно са већом самосталношћу нација и покрајина, већ су, на плану поменутог општег развоја, рачунали са много већим користима од уједињења. Тако, док би се у првом случају, тј. у случају уједињења под Аустро-Угарском, задовољили са ситуацијом да се богате ослањајући се првенствено на привредне могућности својих земаља, и уз експлоатацију сопствених народа у другом случају, тј. уједињењем са Србијом, очеки-