Анали Правног факултета у Београду

САМОУПРАВШI СИСТЕМ СХС

19

вале су, као економски јаче и нарочито са развијенијом индустријом, дакле, са позиција једног вишег привредног старта и преко онога што би у првом случају могле да добију. Радило се, найме, о томе да и уз најповољнија решења својих политичких захтева, хрватска и словеначка буржоазија у односу. пре света, на немачку буржоазију, увек би биле деградиране у привредном повезивању и у привредној утакмици. Другим речима, улазећи у склон посебне југословенске државе могле су да рачунају са знатно неким подручјем експлоатације проширивањем унутратњег тржишта за своју индустрију, те према томе, и са много бржим темпом општег успона, а повезано с тим, и са већим политичким утицајем. A тај успон би се базирао, у ствари, на извлачењу екстра-профита из привредно неразвијенијих југословенских покрајина. Али, да би се ове претензије и оствариле било je неопходно да се стекну друкчије политичке позиције према српској буржоазији у моменту уједињења, a које се нису стекле. Самим тим што су се обратиле, пре уједињења, за помоћ српској војсци пред опасношћу од револуције у Хрватској и у Словеначкој, у којој би евентуално били уништени и основи њиХсве егзистенције од стране радника и сиромашних сељака, ставиле су себе у много неповољнији политички положај према Србима. Предајући, на неки начин, у једном моменту, своју судбину у руке српске војске, нарочито у оним областима у којима су радничко сељачке масе заузимале руднике и фабрике и делиле велепоседничку земљу сељацима, готово су онемогућиле све своје даље покушаје да, наметањем федеративног уређења, спрече мајоризацију српске буржоазије. A својом разбијеношћу и неспособношћу да створе јединствен фронт при доношењу првог устава (посебно одсуствовањем Хрвтаске сељачке странке), изгубиле су', можда, још једну шансу да на почетку изборе успоставлаање либералне, федеративне државе са одговарајућим бужоаско-демократским институцијама преко којих би најуспешније реализовале своје економске и политичке планове уз, разуме се, неопходно ограничение монархије. Насупрот томе, представници српске буржоазије сврстани највећим делом у две тада најјаче политичке странке, Радикалну и Демократску видели су сопствене интересе најсигурније обезбеђене у јединствиној држави и у ослону на монархију. Полазећи са позиција „својих“ победа у рату, уз организовану војску и полицију, рачунајући и са својом већином у парламенту, настојали су, од самога почетка, да спрече политичку доминацију хрватске и словеначке буржоазије као привредно јаче, и које су, осим тога, из рата изишле много мање материјално оштећене. Разуме се, обезбеђење сопствених позиција бранили су „начелним“ ставовима: прво, истицањем мишљења да ниједна југословенска историјска покрајина, на чијој ce посебној државности инсистирало од стране федералиста, није настала „природним путем“, већ насилничком политиком Аустрије и Угарске које су извлачиле користи и разбијањем целине југословенских народа; друго, указивали су да уколико би се и поступило по захтевима федералиста, само би се још више продубиле локалистичке и сепаритистичке тенденции е, изражене већ и уставним нацртима. А то би се, како се наводило, негативно одразило на привредни развитак земље, на учвршћи-