Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

219

ВИША СИЛА КАО ОСНОВ ИСКЉУЧЕЊА ОДГОВОРНОСТИ ЖЕЛЕЗНИЧКОГ ТРАНСПОРТНОГ ПРЕДУЗЕЋА

„Тужиоци су поставили одређене захтеве за накнаду штете и то због губитка у имовини, због повреда тела и онеспособљења, због физичких и душевних болова, што су претрпели услед сурваваньа вагона у којем су се возили дана 19 фербуара 1958 моторним возом туженог. Суд првог стелена je, пошто je спровео нужно доказивање, утврдио следеће стање ствари: У моменту удеса видљивост je била врло слаба, j ер je падао снег са јаким ветром. Место на коме je дошло до одроњавања било je обрасло жбуњем. До одроњавања je дошло непосредно пред наилазак моторног воза или у моменту наиласка воза, који je десним бочним крајем ударио у камење тешко око шест тона или je камење ударило у десни бочни крај првих кола која су искочила из шина и сурвала се у реку. Тужено je предузеће посветило посебну пажгьу овом делу пруге: одржавањем, прегледом косина и чишћењем камења које би се могло одронити. У томе правду радила je и комисија у јесен 1957 и у јануару 1958, тако да се није могло очекивати никакво одроњавање, jep je то место обрасло шикаром а сам терен није давао знаке клизања. Нико није могао предвидети да би могло тада доћи на томе месту до одрокьаван.а. На основу таквог стагьа ствари нижи судови су нашли да je штета настала услед више силе и да тужено предузеће не одговара за тако насталу штету ни по начелу одговорности за делатност са повишеном опасношћу за околину.“ (Из образложевьа решења Сав. врх. суда Рев 1844/61 од 1 новембра 1961. Збирка суд. одлука, књ. VI/3 за 1961, с. 63—65.) 1. У наведеном делу образложења решена Сав. врх, суда расправља се о интересантном питану одговорности Железничког транспортног предузећа за штету проузроковану лицима и имовини насталу приликом вежње и о вишој сили као основу искључења ове одговорности. Код нас су'еудска пракса и правка теорија заузимали различите ставове по питању одговорности железнице за проузроковану штету лицима и имовини насталу приликом вожње. Одмах после ослобођења земље био je донет низ уредаба о обавезном осигурагьу путника и пошшьака од несрећних случајева у јавном саобраћају (1). Под утицајем ових прописа код нас су се појавила два различита схватања по питању одговорности железнице за проузроковану штету. Према једном (2) које je заступала Главна државна арбитража, a које je још владајуће у пракси, y случају штете проузроковане од железнице, оштећеник има j едино право да се обрати осигуравајућем заводу (даље 03) и да од њега тражи накнаду коју му завод исплаћује из премије осигурања, које се обавезно уплаћује приликом превоза железницом (3). Оштећеник не може да тражи накнаду од железнице. Железница њему не одговара за штету. Осигурањем се покрива сва штета која би настала за време превоза. Али зато 03 прицадају сва права на обештећење од железнице у висини накнаде коју би оштећеник имао

(1; Уредба о обавезном осигурању путника на железницама против несрећног случаја и Уредба о обавезном осигурању свих пошшьака које се предају на превоз ЈДЖ, обе из 1947. Оне су и данас на снази.

(2) В. др. Александар Голдштајн: О одговорности железнице за губитак и оштећеше пошшьке „Архив за правые и друштвене науке“, бр, 2/51. (3) В. одлуку Гл. држ. арб. Гс 206/49 од 14-ХП-49-Збирка одлука Гл. држ. арб. кн>. 111/бр. 179. Слично схватање су заступали и заступају и неки нижи редовни судови.