Анали Правног факултета у Београду

220

АНАЛИ ПРАЛЗНОГ ФАКУЛТЕТА

према железници у вези настале штете (право регреса према железници) уколико je штета настала кривицом железнице. Према овом схватању, не постоји непосредна одговорност железнице за проузроковану штету већ само посредна путим регреса 03. Према другом схватању које није владајуће у нашој судској пракси, у случају штете проузроковане од железнице не настаје никаква одговорност железнице (4) већ ј едино обавеза 03 да накнади штету оштећенику. Тако 03 не припада право на обештећење од железнице између осталог и због тога јер ce плаћањем премије осигурања од 0,50 од износа возарине 03 железница осигурала од одговорности, за штете проузроковане стварима приликом превоза (5). Неке присталице овог мшпљења сматрају да железница не одговара ни за штете проузроковане путницима, иако железница не плаћа један део за осигурање. Довољно je што постоји обавезно осигурагье ових лица и плаћање премије осигурања коју у име 03 наплаћује железница од путника уз возну карту. Осигурањем je потпуно покривена одговорност железнице и за штете проузроковане путницима. Изузетно би 03 припадало право регреса према железници, кад je штета проузрокована намерно или грубом непажњом железнице, jep се ови случајеви одговорности не могу да покрију осигурањем. Према овом мишљењу, дакле, у принципу не постоји ни непосредна ни посредна одговорност железнице за проузроковану штету. Међутим, ипак je код нас наша судска пракса до данас задржала став да се не може искључити да железница посредно одговара за штете нанете путницима и пошшькама по праву 03 на регрес. Дакле, према ставу наше судске праксе, путник-оштећеник (односно пошиљалац робе) нема право избора од кога ће да тражи накнаду, од железничког транспортног предузећа (дал>е = ЖТП) или од 03 већ je може тражити само од 03, иако je у нашој правној литератури с правом оспорена оправданост оваквог става наше судске праксе. Jep данас je владајуће схватање да за штету која настане лицима и имовини приликом коришћења услуга ЖТП, предузеће одговара без обзира на постојање обавезног осигурања и могућности добијања накнаде од стране 03 (6). Оштећеник, према владајућем гледишту, не може да тражи кумулативно накнаду и од 03 и од ЖТП, али може да тражи део до потпуне накнаде од предузећа уколико није осигураном сумом добио потпуну пакнаду (7).

(4) Одлука Окр. суда у Београду Г-286/50, .Архив за правые и друштвене науке“, бр. 2/51, с. 291. (5) Решегьем Министра финансија ФНРЈ од 28-V-52 укинуто je плаћаше премије од 0,5f“/o од износа возарине од стране железнице тако да je типе измењена нравна организација осигурања и ово мишљење о непостојању одговорности железнице за проузроковану штету je изгубило свој јаки ослонац који je до тада имало.

(6) Ваља имати у виду да се нахнада од 03 добија по основу осигурања < накнада од ЖТП по основу одговорности за проузроковану штету.

(7) Узанса бр. 238 Општих узанси за промет робом садржи у том смислу следећу стипулацију: „Право оштећеног из уговора о осигурању не лишава га права на накнаду штете од лида које je за штету одговорно. 1 — Али оштећеник не може по оба ова основа наплатити више него што износ/и његова штета.“ Међутим, у нашој правној литератури изнето je схватање да у случају штете проузроковане лутницима треба им признати кумулативно и право на осигурану суму од осигуравајућег завода и право на накнаду штете од железшще. Вид. др. М. Константинович : Однос између права на накнаду штете и права на осигурану суму, „Архив за правке и друштвене науке “ бр. 2/51, с. 291 —297.