Анали Правног факултета у Београду

226

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ОДРЕЂИВАЊЕ ТУЖБЕНОГ ЗАХТЕВА ОД СТРАНЕ СУДА. УТИЦАЈ ОДВОЈЕНОГ ЖИВОТА БРАЧНИХ ДРУГОВА НА ПОСТОЈАЊЕ БРАКА

Муж покојне H. A. поднео je 8 фебруара 1957 тужбу против универзалног - наследника своје умрле жене у вези микроскопа који je она -од њега за живота била узела. Иначе, између покојне Н. А. и њеног мужа (тужиоца) брак je за њеног живота фактички био престао. Првостепени суд je одбио тужиоца од тражења са овим образложењем: „[...] Првостепени суд сматра да je наступила застара потраживања тужитељевог, јер да je прошао рок од три године од када je тужитељ дознао да му je микроскоп нестао и ко му га je узео, а како суд сматра тужбени захтев захтевом за накнаду штете, применио je у погледу за стара потраживања чл. 19 Зак. о застарелости потраживања. У даљој анализи суд сматра да се у спорном предмету не може применити чл. 24, т. 1, Зак. о застарелости, јер да брак између тужитеља и његове покојне жене фактично није постојао, а фактично постојање брака je битан предуслов за спречавање застаревања у смислу чл. 24, т. 1, Зак. о застарелости.“ Врх. суд HP Хрватске укинуо je пресуду првостепеног суда и предмет вратио на поновну расправу и одлуку са ових разлога: „Према пропису чл. 24, т. 1, Зак. о застарелости потраживања, застаревање не тече између брачних другова. Према чл. 55 Основног закона о браку брак престаје смрћу једног брачног друга, проглашењем једног брачног друга умрлим и разводом брака. Док се то не догоди, односне особе се сматрају брачним друговима, и према томе за њих вреди чл. 24, т. 1, Зак. о застарелости. Нема законског упоришта становиште првостепеног суда да примена чл. 24 Зак. о застарелости претпоставља да се брачни другови налазе стварно у браку. На основу изложеног произилази да je првостепени суд погрешно применио чл. 19 и 24 Зак. о застарелости, односно да je чл, 19 применио а да није претходно испитао све нужне претпоставке за правилну примену тог законског прописа. Како je услед те погрешне правне примене чињенично стање остало непотпуно утврђено, а првостепени суд није ни проводио доказе да се утврде чињенице одлучне за правилну одлуку о захтеву тужитељевом, требало je жалбу уважити, укинути првостепену пресуду и предмет вратити првостепеном суду на нову расправу и одлуку.“ (Решена Врх. суда H. Р. Хрватске Гж број 872/57 од 13 јуна 1957. Збирка суд. одлука, књ. 11, св. 2, бр. 348, 1957, Београд, с. 78.) Овај правки случај покреће више питања међу којима се посебно издвајају: 1. одређивање тужбеног захтева од стране суда и 2. утицај одвојеног живота брачних другова на постојање брака. 1. Одређивање тужбеног захтева од стране суда. У образложеау првостепеног суда истакнуто je да „[...] суд сматра тужбени захтев захтевом за накнаду штете [...]“. Из овакве формулације произилази да je суд узео на себе улогу да одреди тужбени захтев. Међутим, ова улога суду не припада. Зак. о парн. посутпку („Сл. лист ФНРЈ“, бр. 4/57) у чл. 2, ст. 1, недвосмислено и јасно о томе говори; „У парничном поступку суд одлучује у границама захтева који су ставл>ени у поступку.“ Ово начело je добило свој адекватни израз у чл. 174, ст. 1 поменутог закона који прописује: „Тужба треба да садржи одређени захтев [подвукао М. А.] у погледу главне ствари и споредних тражења, чињенице на којима тужилац заснива сво] захтев, доказе којима се утврђују ове чињенице као и друге податке које мора имати сваки поднесак (чл. 95).“