Анали Правног факултета у Београду

СУД СКА ПРАКСА

227

Као што се види, свака тужба да би могла да произведе одговарајуће материјалноправно и процесноправно дејство мора да садржи одређене елемнте. Тужбени захтев (petitum) спада у основне елементе тужбе. У н>ему je садржано тражење правые заштите на које суд одговара у диапозитиву пресуде. То je главно, мериторно питање збогј кога се парница покреће. Тужбени захтев се на тај начин појављује као предмет спора. Ако се суду упути тужба без тужбеног захтева, суд ће позвати тужиоца да тужбу допуни. Уколико овај то не учини, суд ће тужбу одбацити јер не постоји једна од основних претпоставки за вођење спора. Једна од карактеристика тужбеног захтева je одређеност. Одређен тужбени захтев je онај захтев у коме je наведена каква се заштита тражи и у коме обиму (1). Само тужилац може да одреди тужбени захтев. Он то чини у делу тужбе којим предлаже пресуду коју суд треба да донесе. Ако би тужилац у свом тужбеном предлогу, пошто je изнео чињенице, препустио суду да му овај досуди оно што сматра да му из тих чињеница припада, ни; такав тужбени захтев не може се сматрати одређеним (2). Треба истаћи да тужбени захтев и правни основ тужбе није једно исто. Правни основ тужбе je правка квалификација субјективног права које je предмет тужбеног захтева. Ближе речено, то je примена правые норме на дато и утврђено чињенично стање од стране суда у Циљу доношења одређене одлуке. Суд je везан тужбеним захтевом, али га нравно схватање тужиоца (ако je у тужби наведено) не обавезује. Тужилац je дужан да стави одређени предлог о томе како треба да гласи пресуда и да изложи чшьенице из којих своје право изводи. Тиме он суд везује за предмет спора. Међутим, тужилац није дужан да у тужби изнесе своје правно схватање спора у питању: По начелу iura novit curia, суд сам утврђује правну квалификацију односа и правне норме на основу којих просуђује основаност захтева изнетог у тужби. Отуда je ирелевантно да ли je и како тужилац правно оценио спор и свој захтев (3). У правној ствари коју разматрамо првостепени суд, према позитивном праву, није могао да утврђује тужбени захтев. Он je, пошто je тужбени захтев био неодређен (како се то може закључити из формулације суда: яЬ-] С УД сматра [...]“), био дужан да тужиоца поучи, односно тужбу одбаци са разлогом неуредности jep je недосгајала једна од основних претпоставки за вођење спора (4). Стога je, по-нашем мишљењу, у праву Врх. суд што за вођење парнице.

Р ' Б °Р ив °З е познић: Грађанско судекл поетупак (скрипта), Београд О. В5.

(2) Исто, с. 98. (3) Израз „суд сматра тужбени захтев захтевом за накнаду штете“ мога'о би се схватит и не као одређивање већ као правка квалификација тужбеног захтева. Међутим, из текста објављене одлуке пре се да закључито да je у питању одреКивање тужбеног захтева од стране суда.

(4) Првостепени суд je, као што се из одлуке види, тужбени захтев одредио као захтв за накнаду штете. Међутим, из датог чињеничног стаlьа коде je морамо репи у пресуди 'изложено веома оскудно, могуће су две ствари: или je реч о захтеву за повраћај ствари^ или о захтеву за накнаду штете. Ако je тужилац тражио ,Iк>враћај микроскопа, онда нема места примени Зак. о застарелости потраживаньа, како де то првостепени суд урадио jep je реч о тужби кодом се штити дедно стварно право. Исто тако, нема довольно елемената из којих би се могло да закључи да je захтев тужиочев захтев за накнаду штете