Анали Правног факултета у Београду

244

АНАЛИ ПРАЕНОГ ФАКУЛТЕТА

основу и политику, ко ja je у ванредно блиској вези са основним тежњама међународног приватног права данас, тј. са тежњом да се омогући међународна размена робе и услуга, што je неодвојиво од идеје активне коегзистенције поредака. Сматрамо, да нису постојале нити идејне баријере, нити нарочите тешкоће техничке природе, које 6и омеле аутора, да оствари оно што je донекле пропуштено да пружи једну уобличену и целовиту слику о социјалистичком међународном приватном праву. 1. Из излагања аутора запажамо, да у погледу оне мтерије, ко ja у уџбеницима обично заузима уводни део (појам, предмет, место и назив међународног приватног права) мишљења у народним демократијама поларизовала су се око питања (па донекле и одговора) добрим делом познатих и у науци осталих земаља. Писац ипак покушава да извуче, синтетизује неколико руководећих мисли о характеру и функцији међународног приватног права у народним демократијама, као што су: а) међународно приватно право регулише оне односе који произилазе из борбе и сарадње међу државама. б) полазна тачка теорије међународног приватног права je спољна политика народнодемократске државе, в) правила међународног приватног права полазе од чињенице да данас у свету постоје два система својинских односа, итд. Говорећи о изворима, аутор пружа једну исцрпну и врло корисну документацију о постојећим прописима у народнодемократским државама као и о учествовању ових држава у познатим међународним конвенцијама. Писац наглашава, да je изградња система одлучујућих чшьеница детерминисана интересима владајуће класе. те се не може прихватити идеја, да некеодлучујуће чињенице имају „наддржавне“ изворе, да имају корен у неком „заједничком правном убеђењу“ разних народа. У литератури народних демократија много се пажње посвећује давању примата начелу lex patriae над lex domicili и у познатом спору који настаје услед сукоба интереса емиграционих и имиграционих држава. Овај став оправдава се тиме, што појам државлЈанства има пунију и значајнију садржину у социјалистичким него у капиталистичким земљама. Док у капиталистичким земљама найме ова припадност има за последицу само формалну изједначеност у правима и обавезама, у социјалистичким земљама ова равноправност je стварна. У проблематици сукоба колизионих норми највише пажње посвећује се питањима квалификације и упућивања. Аутор истиче, да у погледу квалификације не постоји јединствено, па чак ни владајуће мишљење у народним демократијама. Поред основних контроверзи „lex fori lex саиsae“ оригиналке идеје даје чехословачка теорија (Krčmar, Bystricky, Zirnmerman, Rouček-Sedlaček). По Бистрицком питање квалификације не поставља ce a priori већ a posteriori y односу на примену колизионе норме; прво питање ни je како квалификовати, већ како разумети и применити колизиону норму. У погледу упућивања такође нема сагласности међу писцима. Поред опречних гледишта, постоји "и теорија, која допушта узвраћање и упућивање али само „једностепено“ (Recei) тј. ако стварно право, које апострофира домаћа колизиона норма упућује на неко треће право, оно се може применити, али не и евентуално неко четврто право, на које би упућивала норма ове (треће) државе. Ипак у овом питању преовладава схватагье проф. Лунца, који допушта примену установе „ renvoi “ jep „нема разлога, да при примени страног права органи совјетске државе оду даље, него одговарајући органи стране државе.“ Аутор најзад истиче становиште прихваћено у народнодемократским државама, да се страно право има применити по службеној дужности. Ово се објашњава позивом на правку природу диспозиционог начела у грађанском процесном праву, истичући, да je ово начело матье стриктно у социјалистичтичком него у буржоаском праву и пружа већу слободу судији. 2) Посебни део своје књиге аутор започиње разматрањем о субјектима права и личним правима. По питагьу надлежног права у погледу правне и пословне способности писац истиче битне раз лике између совјетског права и