Анали Правног факултета у Београду

САМОУПРАВНИ СИСТЕМ СХС

довима и стварно наследним мировним судијама у селима“ (Грађански рат у Француској, „Култура“, Београд, 1950, с. 65). Почетком XX века један од најистакнутијих тумача енглеског парламентаризма (поменути Сидни Ло), образлажући потребу проширивања традиционалне енглеске самоуправности, дао je и гьене главне карактеристике: „Увидело се, да предлози социјалне реформе, или просто локалног општинског интереса, не могу да буду узети у обзир по своjoj вредности, зато што судбина кабинета и будућег царства може бити доведена у везу с њима. У току сазива од 1901, кад су животна питања рата и мира била обузела пажњу целе јавности, Доњи дом je био позван, да расправља више часова о дозволи Одбору пондонске грофовије, да може увести трамвај насипом дуж Темзе. Зато се предлаже да се сметње отклоне на бази поделе локалних и централних послова“, да би се парламенат „...у многоме ослободио... и добио времена и снаге да се стално бави општедржавним интересима“, поред тога што би Доњи дом добио и у „достојанству, као и у делатности, ако би дошао у положај да расправља о оним великим питањима, без ометааа и узнемиравања сталним притиском спореднијег законодавства“. С друге стране, како се даље наводи, и покрајинска тела („народна већа“) „била би у стану да се посвете, поред заједничких циљева, оним предметима који се ближе тичу њихових бирача, не упадајући у вртлог општепартијске политике“. Исти писац подвлачи и то да „нема ничег револуционарног у предложеној измени. У ствари, то je природан развитак система локалне владавине коју смо ми (тј. Енглези, Р. Г.) наградили кроз општинске корпорације и обласне одборе“. Јер, како се настав дал>е „ако парламент може да пренесе на једно Народно веће надзор над пустарама и рибарством, он може, исто тако делегиратй томе телу или другом, надзор над васпитањем, локалном управом, кретагьем, применом закона о сиротињи, надзор над правом издавања разних дозвола, надзор над телефонима, железницама, фабрикама, радионицама и законским пројектима, који се тичу личних права и потреба“. ( Sidni Lo: Енглески парламентаризам, превод Др. Драгомира Иконића, Београд, 1929, с. 318-321). Ови наводи указују, не само на характер енглеске самоуправности (систем децентрализације), већ и на обим надлежности самоуправних органа. Та надлежност, која по предлогу и није дословно уведена, сводила се у основи на право надзора на небитним секторима, поред тога што народу у ширем смислу, а посебно радничкој класи, нису отварана врата, ни у локалним органима. Познато je да у Енглеској није био редак случај да министар, који je изгубио на изборима за парламенат, дође за председника своје општйне. Водећа буржоазија je распоређивала своје. истакнуте представнике на све оне положаје који су од значаја за трајно обезбеђење њене владавине. С друге стране, а то je и најважније, надлежност самоуправних органа, и у Енглеској (локалних скупштина, њихових извршних одбора и разних савета грађана) била je исто тако сужена и скромним матери јалним средствима за остваривање самоуправних задатака. Од луке о располагању већим сумама задржаване су увек код централних органа парламента и владй.