Анали Правног факултета у Београду

АВАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

По чл. 35 УВП роба кода се превози ваздухопловима мора бити осигурана за еве време лета. Уколико се роба не осигура, она предвиђа двоструку санкцију; власник ваздухоплова одговара у таквом случају за сву штету ко ja би настала а може се казнити и за прекршад. Иако се у УВП не помиње изрично ко je дужан осигурати робу за време превоза ваздухопловима, да ли власник робе или власник задухоплова (односно ваздухопловни возар), ипак из одредбе о санкцији за случај да роба остане неосигурана јасно произилази да та обавеза пада на власника авздухоплова а не на власника робе. Да би разумели такво становиште треба имаги у виду да je УВП била донета у време када се у нашој привреди управљало административним путем и када су се све штете у привреди накнађивале у крајњој; линији из будета. Одредбе о обавезном осигурању робе која се превози ваздухопловима, као и Уредба о обавезном осигурању свих пошиљака ко je се предају на превоз железници (даље у тексту УОЖП), представљају прве покушаје да се штете које трпи привреда услед транспортних ризика накнаде искључиво путем осигурана а не из буџета. С обзиром на то да je транспортно осигурање онда било код нас тек у повоју, оваквим одредбама се хтело да се на једноставан начин осигурају све пошиљке које се превозе одређеним превозним средствима. Иако им je циљ заједнички, између одредбе о обавезном осигурану робе која се превози ваздухопловима и УОЖП има знатних разпика. Јер, док je код превоза робе железницом осигурање аутоматско већ на основу самих законских одредаба, при чему није потребно никакво посебно утоварагье између возара односно власника робе и осигуравајућег завода, дотле се код превоза робе ваздухопловима предвиђа само обавеза власника ваздухоплова да робу осигура код осигуравајућег завода (4). Роба дакле није аутоматски осигурана на основу самих законских прописа и, уколико власник ваздухоплова исту не осигура, власник робе не може потраживати од осигуравајућег завода никакву накнаду штете. Због тога УВП и предвиђа санкције за случај да власник ваздухоплова не осигура робу. Раније смо већ поменули да чл. 35, ст. 2, УВП предвиђа да je власник ваздухоплова одговоран за сву штету ко ja би настала уколико роба није осигурана у смислу одредаба УВП. Стилизација ове одредбе није довољно јасна и дозвољава разна тумачења у погледу ширине одговорности власника ваздухоплова за настале штете. По једном мишљењу (5) ова одредба се има тумачити најшире. Ако власник ваздухоплова не испуни своју обавезу осигурања робе, путника и

(4) По чл. 13 новог Закона о осигуравајућим заводима и заједницама осигурааа („Сл. лист ФНРЈ“, бр. 27/61) обавезно оситурање настаје или на основу законске одредбе без обавезе осигураника да закључи уговор (законско осигурање) или на основу уговора о оеитурању ко) и je осигураник дужан да закључи у смислу закона (обавезно уговорно осигурање), Према томе, осигурање по Уредби о обавезном осигурању железнпчких пошиљаха спада у законска осигурања а осигуразьа по Уредби о ваздушној пловидби у обавезна уговорна осигурања. Противно шппљење изгледа да заступа др|. Ђ. Мирковић који у својој юьпзи (Оситурање, Београд, 1959/60, с. 48) ставл>а осигураше посаде, путника и робе за време лета по Уредби о ваздушној пловидби међу „обавезна законска осигурања" која настају по сили принудних прописа иако у дал.им нзлага>ьима (с. ПО и сл. исте књиге) помиље да je Уредба о ваздушној пловидби поставила начело обавезности осигураюа за разлику од осигурања лица код других саобраћајних средстава која су регулисана посебним законодавним актом. -

(5) Др, Ђ. Мирковић: н. д., с. 113 и, сл.