Анали Правног факултета у Београду
ОБАВЕЗНА 'ОСИГУРАЊА У ВАЗДУШНОМ САОБРАЋАЈУ
53
посаде, он одговара за све могуће штете. Ова одговорност обухвата како субјективну тако и објективну одговорност, затим одговорност за штету изазвану крийицом посаде ваздухоплова, одговорност за непосредну и посредну штету, за материјалну и моралну штету. Ово схватање заснива се на претпоставци да ce ј едино на тај начин мохе разумети доношење одредбе о предвиђеној санкцији која 6и, у противном, представљала само примену општих правних начела, па 6и према томе била сувишна. По нашем мишљењу, не треба ићи тако далеко у тумачењу одредбе о санкцији из УВП. Да би се одредио прави значај и сисао ово одредбе треба да се иста тумачи у светлу правних правила изражених у предратном Закону о ваздупшој пловидби (даље у тексту ЗВП) и принципа Варшавске конвенције. У ЗВП слично као и у Варшавској конвенцией предвиђала се ограничена одговорност ваздухопловног возара како за штете на роби тако и за случај смрти односно телесне повреде путника. Иако данашња УВП не помшье ограничење одговорности ваздухопловног возара за смрт и телесну повреду путника и за штету на роби него предвиђа само обавезно осигурање путника, посадеј и робе, сматрамо да би се правка правила о ограниченој одговорности ваздухопловног возара из предратног ЗВП имала и данас примегьивати у случају штете на роби или смрти или телесне повреде путника (6). Између осталог и због тога што та правка правила одговарају и међународноусвојенимпринципима а нису у противности са нашим правним поретком, нити са одредбом о обавезном осигурању робе и путника, с којом се у ствари само допуњују. Спорно би могло бити само питање износа на који je одговорност ваздухопловног возара ограничена. Јер, јасно je да се предратни износи не могу више данас примењивати (1000. дин. по колету, 100.000. дин. по путнику у случају смрти или телесне повреде (7). Ако се прихвати такво становиште онда одредба УВП по којој власник ваздухоплова одговара за сву штету ко ja би настала уколико посада, путници или роба, нису осигурани добија двоструки смисао. С једне стране, том одредбом се одређује ко одговара посади, путницима и власницима робе, за насталу штету, а с друге стране, утврђује се обим одговорности за штету. По поменутој одредби УВП у таквом случају одговара власник ваздухоплова без обзира да ли je за исту крив или не, тј. без обзира да ли je штета настала услед више силе; кривицом трећих особа (на пример, услед судара с другим ваздухопловом за који судар je крив тај други ваздухоплов), или кривицом вьеговом односно лица за која он одговара. УВП поставља дакле принцеп објектјивне одговорности власника ваздухоплова, што не дира у његово евентуално право регреса према лицу које je штету скривило. Штавише, власник ваздухоплова се по горњој одредби не би мотао у таквом случају позвати ни на нравна правила којима се његова одговорност ограничава на одређене износе. Јер власник ваздухоплова одговара по УВП за сву сталну штету ако посада, путници или роба нису осигурани тако да je дужан да штету накнади у потпуности и онда када иста прелази границе његове одговорности по правним правилима предратног ЗВП.
(6) В. о томе и др, Ъ. Мирковић: н. д., с. 125. (7) Чл. 68, ст. 2, и 73, ст. 3, предратног Закона о ваздушној швовидби.