Анали Правног факултета у Београду

АЫАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

54

Међутим, и поред принципа објективне одговорности, власник ваздухоплова по УВП није ипак одговоран за све штете које се могу десити ако се путници, посада или роба не осигурају. Његова одговорност по УВП треба да постоји само за штете које се нормално могу осигурати и које су као такве предмет обавезног осигурања. Само за такве штете мислимо да би власник ваздухоплова могао одговарати по принципу объективна одговорности без права да се позове на правна правила која предвиђају ограничена његове одговорностн. Овако дефенисана одговорност власника ваздухоплова je потпуно доволна за заштиту интереса путника, посаде и власника робе и као санкција према власнику ваздухоплова због неиспуњења његове обавезе осигурања по УВП. Нема никаквог разлога претпоставити да je законодавац хтео ићи шире јер зато није било потребе. Због тога се не може прихватити схватање по којему би власник ваздухоплова одговарао и за штете које се нормално не могу осигурати, тим више што би на тај начин испало да je власник неосигуране робе (односно неосигурани путник или члан посаде) у повољнијем положају од власника осигуране робе (односно осигураног путника или члана посаде), пошто би у случају штете овај могао добити накнаду и за такву штету ко ja се нормално иначе не би могла осигурати. А то сигурно није био циљ који се хтео постићи обавезним осигурањем и предвиђеном санкцијом за случај неизвршења ове обавезе. Извршујући своју обавезу осигурања робе по чл. 35 УВП, ЈАТ je раније имао склопљено осигурање код ДОЗ у форми генералне полице и то за све пошиљке које je превозио својим ваздухопловима у унутранпьем и међународном саобраћају. Иако je осигурање по горњој генералној полици било, по својим карактеристикама, обично осигурање робе, оно се у пракси третирало и као осигурање одговорности ЈАТ за штете на роби. Наиме, кад би се осигурање по горњој генералној полици третирало само као осигурање робе које je JAT као возар закључио у корист власника робе, сва права која би власник робе имао према ЈАТ у вези са штетом за коју би био одговоран ЈАТ прешла би након ликвидације штете на осигурател»а, тј. на ДОЗ. Овај би према томе имао право регреса према ЈАТ у границама његове одговорности. Међутим, у пракси се од таквог схватања одустало jep се стало на становиште да осигурања робе која закључују возари са осигуравајућим заводом имају за цшь не само заштиту власника робе у чију корист су закључена, него и за возара који je склонно такав уговор. Због тога ДОЗ у таквим спучајевима није користио своје регресно право према возарима, осим у случају очигледне зле намере или грубе непажње од стране возара. Овакво становиште изричито je било регулисано у неким уговорима о осигурагьу робе склошьеним са појединим возарима, и сагласно томе примењивало се и у другим сличним случајевима, укључујући овде и генералну полицу ЈАТ. Осигурање робе путем генералне полице одговарало je одредби УВП о обавезном осигурању без обзира на изузетке предвиђене у генералној полици (ризик цурења и манипулативног лома) и на ограниченна одговорности ДОЗ по једном лету који су били предвиђени из уобичајених техничких осигураваочевих разлога.