Анали Правног факултета у Београду

вити да he се у скорој будућности и код нас питање одговорностй ваздухопловног возара регулисати у складу са одредбама ВК и да he се у пракси на име накнаде досуђивати износи сагласно лимитима предвиђеним у њој. Због тога сматрамо да би било потребно да се рдговорност ваздухопловног возара према путницима у унутрашњем саобраћају осигура на исти износ као и према путницима у међународном саобраћају, тј. у висини максималне одговорностй возара по ВК. Друго питање које се у вези с обавезним осигурањем путника и одтоворности ваздухопловног возара поставља je следеће: да ли се ове две обавезе међусобно искључују или не. Одговор на ово треба да буде негативан, јер осигурање путника против незгоде и осигурање одговорностй према путницима знатно се разликују између себе и поред тога пгто je резултат за оштећеног путника по једном и другом осигурању до извесне мере сличан. Наиме, и по једном и по другом осигурању, у крајљој лини ј и, оштећени путник има да добије извесну суму новца којом се накнањује његова штета, с тим што се при осигурању одговорностй претходно треба утврдити висина штете и одговорност возара а штета накнађује у одговарајућој висини, док се при осигурагьу незгоде исплаћују осигуранику унапред уговорене суме без обзира на стварну висину штете и на постојање одговорности возара. Према томе, одредбе о обавезном осигурању путника и о обавезном осигурању одговорностй возара према путницима међусобно се не искључују него само допуњују, jep се тиме одбезбеђује путницима исплата одговарајућих износа из два различите основа: из основа осигурагьа против незгоде и из основа одговорностй возара за насталу штету. У вези с тим поставља се одмах и треће питање; да ли по нашим пролисима о обавезном осигурагьу путник, односно његов наследник, имају право у случају смрти или телесне повреде да траже како исплату накнаде из осигурања незгоде тако и накнаду настале штете од возара уколико je овај за исту одговоран. У принципу осигурање путника против незгоде као такво нема отштетни карактер и путник који се сам осигурао против незгоде има право да тражи осигурани износ од свог осигуратеља и уједно накнаду штете од возара (11). Међутим, при осигурању путника против незгоде које обавезно имају да врше возари по нашим законским прописима, стало се на становиште да такво осигурање додуше не искључује одговорност возара за насталу штету али да путник има право тражити на име накнаде од возара само онај износ штете који прелази износ на који путник

(11) В. о томе детаљније др. В, Јовановић: и. д., с. 24 и сл. Не улазећи у детаљније теоријско разматраше о правној суштини и карактеру осигураша против незгоде уопште, довољно je за потребе овог чланка ако напоменемо да je опште ирихваћено становиште по којему осигурање против незгоде у начелу нема отштетни кар актер иако извесни елементи тог осигурања могу имати такав карактер (на пример, накнада трошкова лечеша). Међутим, то не значи да се осигурашу против незгоде такав карактер не може дати било у самом уговору о осигураььу или на основу закона. Тако, на пример, осигураша путника против незгоде која закључују возари по својој сопственој иницијативи обично имају такав карактер јер возари осигуравају путнике не само да би овима учинјили услуге него и зато да себе ослободе плаћаша накнаде у висини износа који се плаћају путницима из таквог осигураша. Због тога се у случају таквих осигураша обично уговара да путник не може кумулирати своја права на износе из осигураша и право на накнаду штете од возара. Слично je и с обавезним осигурашем путника на ваздухопловима које je прописано у Италији, Аустрији и Немачкој код којих путник може тражити од возара на име накнаде штете само разлику између износа који добије из осигураша и стварне штете.

59

ОБАВЕЗНА ОСИГУРАЊА У БАЗДУШНОМ САОБРАЋ.АЈУ