Анали Правног факултета у Београду

ОБАВЕЗНА ОСИГУРАГЬА У ВАЗДУШНОМ САОБРАЋАЈУ

63

сину своје стварне штете. A тај износ je знатно већи од износа на који су путници у унутрашњем саобраћају осигурани против незгоде. Због тога, уколико се жели избећи различите третирање између путника у унутрашњем и међународном саобраћају било би потребно изједначити износ на који су путници осигурани у случају незгоде као и осигурати одговорност ваздухопловног возара према путницима у унутраппьем саобраћају на исти износ на који je већ осигурана одговорност према путшщима у међународном саобраћају. У вези с обавезним осигурањем путника и одговорности возара у ваздупшој пловидби интересантно je упоредити наше одредбе о обавезном осигурању са одговарајућим одредбама у законодавству других европских земаља. Законски прописи који су на снази у појединим европским државама a који регулишу питање одговорности ваздухопловног возара према путницима одговарају највећим делом одредбама ВК. Тим прописима се обично предвиђа максимална одговорност ваздухопловног возара углавном на нивоу ВК или нешто ниже. Није нам познато да у некој европској земљи (ca изузетком Југославије) законски прописи предвиђају обавезно осигурање одговорности ваздухопловног возара према путницима. Међутим, известан број држава има прописе којима се предвиђа обавеза ваздухопловног возара да осигура своје путнике против незгоде на одређене износе. Тако италијански Codice délia navigazione (чл. 941) предвиђа обавезу ваздухопловног возара да своје путнике осигура против незгоде.на 5,2 милиона лира, тј. на износ који уједно предсавља максималну одговорност возара према путницима по италијанском закону (чл. 943 истог законника), а у согласности с одредбама ВК. У случају незгоде возар je дужан да на име накнаде штете за коју je иначе одговоран плати путнику само разлику између износа који овај добије из осигурања незгоде и стварно претрпљене штете, у границама предвиђеног лимита (чл. 943). У противном, ако возар не испуни своју обавезу и не осигура путнике против незгоде, дужан je овима исплатити и оне износе које би иначе добили од осигуратеља (чл. 941, ст. 2). Сличне одредбе има и аустријски Luftfahrtgesetz из 1957 као и немачки Luftverkehrsgesetz (§§ 44, 50). По аустријском закону ваздухопловни возари одговарају за смрт и телесну повреду путника до највише 120.000. аустријских шилинга (тј. око 4.800. долара) а по немачком закону до 35.000. марака (тј. око 8.300. долара по курсу пре ревалвације немачке марке) с тим да су уједно обавезни и по једном и по другом закону да своје путнике осигурају против незгоде на исте износе (тј. на 120.000 шилинга односно 35.000. марака). Приликом накнаде штете возари могу од износа штете одбити оне износе које су путници добијали из основа обавезног осигурања против незгоде. На тај начин у тим земљама се слично као и код нас путницима обезбеђује, као минимална накнада у случају незгоде, износ који они добију из обавезног осигурања без обзира на величину стварне штете коју су претрпели и на евентуалну одговорност возара за исту, а с друге стране, даје им се могућност да у случају веће штете за коју одговара возар траже од овога накнаду до износа лимита његове одговорности.