Анали Правног факултета у Београду

ПРАВЫЙ ОДНОСИ КООПЕРАЦИЈЕ

383

-и одраз те чинлнице на уговорене обавезе страпака. Одговорност према другој уговорној страни већ се пробразила у томе смислу што обавезе нису строго раздвојене. По ранијим схватањима свака уговорна страна je била дужна да извршава своје обавезе али акО их не бй извршавала, друга уговорна страна je могла само да захтева да се рбвеза изврши, да joj се накнади штета коју трпи због неизвршеша или да раскине уговор. При контрахирању je у том погледу друкчије. Истина, и овде остаје правило да , свака страна мора изврщавати свој обавезе. Међутим, ако- произвођач то не чини, ови уговори по правилу садрже одредбу преМа ко joj je друга уговорна страна овлашћена да сама, о трошку полопривредника, изврши ~све оне радње у процесу производил које су уговором предвиђене a које индивидуални произвођач није извршио, Овај преображај je логична- meледица измењених односа. Контрахиранлм се зашло у процес производил, кроз овај однос производња постаје друштвеиа, па према томе и друштвепи интерес захтева да производил ре трпи због. неуредног извршавања обавеза једног уговореног= партнера. Неизвршаваше обавеза доводи до поремећаја процеса производње због чега би трпели и заједница и друга утоворна страна што се не сме дозволити. Репарација штете не би била дополна да отклони штетне последице с обзиром на то да je смисао овог односа у подруштвљавању производње. На сличал начин мояе се у овом уговору поставити и питање ризика за случајну пропаст приноса. Према традиционалном правилу periculum est débitons } сав ризик требало би да сноси польопривредня произвођач jep je он дужник у погледу приноса. Јасно je да у основи оваквог тледишта лежи опет право својине. пољопривредног произвођача на земљишту и да je ово обпигациони однос између странака (што за собой повпачи и овакав начин регулисааа кьегове одговорности за ризик случајне пропасти приноса. Међутим, полазећи од природе и суштине овог уговора, односно облика кооперације, и посматрајући у целини сплет односа које -се међу утоворним странама стварају, може се заузети становиште да ризик за случајну пропаст приноса треба да буде подељен између - задруге и пољопривредног произвођача. У току целог овог односа угов.орне стране су у раду повезане, обе улажу заједничке напоре у процес производил и у остварење резултата од кога свака очекује користи за себе, па према томе треба заједнички да учествују и у сношењу ризика. У противном би дошли у ситуацију да би у једном заједничком послу, ако дође до случајне пропасти ствари која je предмет уговора, једна страна сносила сав ризик а друга никакав, иако из целе те заједничке акције очекује користи и иако се то догодило у оквиру друштвеног процеса производил (7)., 3. Заједничка проиЗВодња представља уговор О кооперацији Заклучен између задруге и индивидуалног полопривредника на: основу кбга се уговорне стране обавезују да заједнички организују и реализују пољопривредну производњу на одређеној землишној парцели индивйдуапног полопривредног произвођача, при чему свака страна уноси у Тај о^нос

(7) Ошпирније Светислав Аранђеловић: Терет ризика код уговора о гтољоприпроизводњи, „Авали“, 1957, бр. 2, с. 200.