Анали Правног факултета у Београду

СТВАРАНЬЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ 1918 ГОД.

289

лндивидуалитета, а на другој страни, a спојени у једно тело, бројем неодређени и ни којим унапред прописаним начином узети и уведени елементи народни у то тело [...] Moje je дубоко уверење да ова општа скупштина не би чинила лепу a још манье импозантну фигуру“ (23). Посебно се са стране србијанских политичара приговарало Трумбићевом предлогу што предвиђа учешће представника српске војске и одређено суделоваше престолонаследника на општој скупштини. Пашић je, одбијајући предлог о сазивању опште скупштине као противан српском Уставу, сугерирао Југословенском одбору да он сазове конгрес на коме би учествовале све личности поменуте у првобитној Трумбићевој замисли, „осим војника и официра који по нашим законима не могу узети учешћа на политичким скупштинама“ (24). Исто тако, Пашић се одлучно успротивио и учешћу престолонаследника на скупштини: „[...] Српска Влада не би могла саветовати Наследника Престола да иде у Париз и да отвори Скупштину ко ja не би била састављена по Уставу, при томе још ко ja не би могла доносити пуноважна решеньа у име српског народа; осим ако. се не би пошло путем којим се у Русији иде, али у томе с луча j у не само да не би подигли ауторитет Круне и владе него би изгубили сваку симпатију и потпору наших савезника и уместо да помогнемо нашој општој народној ствари ми би je упропастили“ (25). У поледу учешћа представника војске на скупштини Трумбић je био спреман да одустане од свог првобитног предлога, препуштајући српској влади да она о томе донесе коначну одлуку, али напомињући при том да по његовом мишљењу то није случај који српски закони предвиђају „јер ce овдје не ради о политици у уском смислу него о учешћу у једном народном покрету“ (26). Међутим, у питању суделовања престолонаследника Трумбиће je до краја инсистирао на свои предлогу: тако je 5 фебруара Трумбић писао Пашићу одговарајући му на његове поменуте приговоре; ..Кад он [Престолонаследник] може да прими заклетву и командира добровољце који су правно поданици и војници државе против које ратују, може без приговора да отвори конгрес у којем су сви једно по народности иако нису формално по поданству. Круна je једини фактор који je виртуалга! носилац опште народне идеје. Присуство круне може да flâ конгресу праву важност“ (27).

'“L A^ TA3V 4 А " ЈО ’ св - 4S с - Протић из Граса (Grasse) 14, Il A. Трчмбићу Слично ce Протић изразио о саставу опште скупштине и у писму М Сршкићу (обlав?9l2 НO l53 К )° Д Ђ ° РђеВића: Србија и Југословени за в Р еме р/та Веотрад.

ч т- I^г. АСФРЈ ’ xapT ÿ e J • м * Јовановића телеграм Н. Пашића из Крфа 17. I (по ст.) Југословенском одбору. к (25) Исто. С. Протић писао je Трумбићу: „Никако не могу себи да пр°д™ВЛМаДа Се Пред ту таку општ У скупштину појави и отвори je српски престолонаслелник са својом владом!“ (А-ЈАЗУ, А-ЈО, св. 4ß - С. Протић из Граса 14. П A. ГруМОИћу),

(26) А-ЈАЗУ, A- ЈО, св. 10 телеграм A. Трумбића из Лондона 5. II Н. Пашићу. (27) Исто. ОбЈашњавајући Газариу идеју о општој скупштини, Трумбић му je 1. 11, између осталог, писао.* „Престолонаследник треба да отвори „општу скупштину“ за то што je Крфска Декларација прихватила српску династију за читав народ. Суверен треба да буде ондје гдје je народ сакушьен. Он виртуално представлю зединство тим што je командант редовне и добровољачке војске. Његовим присуством не само што би скупштина добила свечан характер и много ауторитета него би она била почетак некога заједничкога ј единства, ко je би на неки начин оило виртуално оживотворено“ (А-ЈАЗУ, A-10, св. 32 концепт Тримбићевог писма из Лондона. 1, П Ј. Газариу).