Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

397

пешно изграђавати улепшавањем, превиђањем или искривљавањем стварности већ њеним сагледавањем и што правилинјим одражавањем кроз правый и друштвени поредак. Социјалистичко друштво je превазишло многе слабости у том погледу, a посебно фразеологију о идентичности општих (друштвених) и појединачних интереса. Јединка и друштво су два опречна али истовремено и два нераздвојна појма. Њихови интереси од најкада су били у одређеној опреци, али су се од вајкада налазили путеви њиховог усаглашавања кроз разрешавање једних и рађање и поново разрешавање нових противречности. Тај непрекидан ток збивања на плану општих и појединачних интереса наставља се и данас. Субъективна права нам показују превагу ъеднйх или других интереса у одређеном моменту, области живота у којима постоји једна или друга превага, упућују нас да тражимо и откривамо друштвене продесе који условљавају оваква или онаква субъективна права, омогућавају свесним друштвеним снагама да интервенцијом у облает субјективних права обезбеђују опстанак друштва и прогресаван правац његовог развитка уколико су и саме прогресивне. Субјективна права јасно истину правки положај и појединаца и класа, и трупа и слојева у друштву. Она омогућавају прогресивним снагама да усмере своју борбу у одређеном правду имајући у виду баш одређена субъективна права и мобилишу масе за своју акцију. Појмови: надлежност, социјална функција, социјална дужност и други који ce предлажу уместо појма субъективно право не само да прикривају различит друштвеноправни положај појединаца, класа, трупа и слојева, него теже и да га овековече. Јер, шта друго значи истицање од стране појединих правних писаца да одређену социјалну функцију треба изгубити кад се стекну лични разлози на страни носиоца функције него овековечење на том положају док не погреши и не буде уклоњен од оних који добро врше своје социјалне функције. На тај начин предлаже се у ствари одржавање сталног односа између оних који владају и оних којима се влада, оних који имају и оних који немају, повлашћених и неповлашћених итд. У таквим околностима развија се бирократија, протекционаштво, прикривагье грешака у круговима владајућих слојева, обесправљеност широких народних маса, рађају се мрачни циљеви, итд., као што се то и догодило у фашистичким земљама. Према томе, субъективно право није само појам правке технике који се олако може заменити другим већ појам са одређеном садржином и то не само сопственом унутрашньом него и општедруштвеном који нам омогућава да уочимо друштвену стварност и реагуъемо на њу. Ниједан други појам не може да га замени а да потенцијално не садржи опасност прикривагьа друштвених изопачења.

Др.

Жквомир Ђорђевић