Анали Правног факултета у Београду

426

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ДЕЈСТВО ПРАВОСНАЖНОГ РЕШЕЊА О НАСЛЕЂИВАЊУ

По своме правном дедству правоснажна решена о наслеђивању могу бити двоврсна: решења кода везуду странке и она кода их не везуду. Решења о наслеђивану везуду странке кад се засниваду на неспорном стану ствари, или на стану ствари коде де првобитно било спорно па де у вођенрј парници расчишћено. Неспорно стање ствари постоји ако међу странкама нису спорна чињенице од кодих зависи неко њихово право из заоставштине. Ако су међу странкама спорна правка питања, та питања расправиће сам оставински суд у поступку расправљана заоставштине. Само у случадевима о кодима де реч у чл. 225 Закона о наслеђивану за постодане неспорног стања ствари потребно де да међу странкама нема спора ни о чиненицама ни о примени права. Решење о наслеђивану не везуде странке кад je оставински суд упутио странке на парницу па де оне нису повеле, те де суд довршио расправљане заоставштине без обзира на захтеве у погледу кодих де упућене на парницу извршено, као и кад де оставински суд расправио заоставштину а, требало де странке да упути на парницу. I. Дејство решења о наслеђивању које везује странке. ношењу правоснажног решења о наслеђивану коде везуде странке не може се поново спроводити оставински поступак ни доносити ново решење о наслеђивану о оставинекод правнод ствари кода де расправљена таквим решењем. Поновном спровођену оставинског поступка и доношењу новог решења о наслеђивању нема места ни у случаду кад по правним правилима парничног поступка постоде услови за понављање поступка. Према чл. 238 ЗН у таквом случаду неће се обновити поступак за расправљане заоставштине већ странке могу свода права остваривати у парници. До пововног спровођења оставинског поступка и доношења новог решења о наслеђивању може доћи дедино по уложеном захтеву за заштиту законитости. Овад правни лек, према чл. 14, ст. 2, Уводног закона за закон о парничном поступку, има право да подиже давни тужилац против правоснажног решена о наслеђивању по одредбама чл. 389 —397 Закона о. парничном: поступку. После правоснажности решена о наслеђивану коде везуде странке не може се водити ни парница о правнод ствари расправљенод таквим решенем. То јасно проистиче из чл. 226,»ст. 5, ЗН. Према овод законскод одредби правоснажност решена којим де оставински суд расправио заоставштину не спречава:да се покрене парница само у два случада, кад де пре доношена решена о наслеђивану оставински суд упутио странку на парницу па странка парницу ниде повела и кад оставински суд странку ниде упутио на парницу а требало де да то учини. У осталим случадевима правоснажност решена кодим де оставински суд расправио заоставштину спречава покретане парнице. Како се пак у наведена два случада заоставштина расправльа решенем о наслеђивану коде странке не везуде, а у осталим случадевима решенем о наслеђивану коде странке везуде, то значи да се парница може водити само после доношена решена о наслеђивану коде