Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

427

странке не везује, а да се парница не може водити ако je заоставштина расправљења решеньем о наслеђивању које странке везује. Према томе, ако je оставински поступак завршен решењем о наслеђивагву које везује, странке о оставинској правној ствари расправл>еној тим решением не може се поново спроводити оставински поступак нити водити парница. 2. Кад je после правоснажности решегьа о наслеђивању које везује странке покренут оставински поступак о истоветној правној ствари која je расправљена таквим решењем тај се поступак има обуставити и спроведене процесне радње укинути. Исто тако има се обуставити парнични поступак односно одбацити тужба и спроведене процесне радње укинути кад je после правоснажности решена о наслеђивању које везује странке покренута парница о истоветној правној ствари расправљеној тим решегьем. Према томе, у оба наведена случаја донеће се исте одлуке, одлуке којима се обустављају покренути поступци. Али иако исте, ове две одлуке не могу засноване и на истом основу истој процесној сметњи. Процесна сметгьа услед које се обуставља покренути оставински поступак јесте решеност истоветне оставинске правне ствари. Истоветна оставинска правна ствар решена je већ у раније спроведеном поступку. Па пошто се истоветна правна ствар не може два пута решавати (ne bis in idem), то покренути оставински поступал мора бити обустављен. Решеност истоветне оставинске правне ствари у оставинском поступку, међутим, не може бити и основ одбачаја поднете тужбе. По основу решености истоветне правне ствари тужба може бити одбачена само ако je о тој правној ствари спроведен парнични поступак и ако je она пресудом решена (1). Потребно je, дакле, да je ранији поступак био парнични поступак и ранија одлука пресуда. Овај закључак проистиче из правилног схватагьа начела ne bis in idem. То начело забрањује да се у истоветној правној ствари поново суди. Како се суђење састоји из спровођења поступка одређене врсте и доношегьа одлуке у том поступку, то се према овом начелу не сме водити поступак исте врсте и у гьему донети одлука о истоветној правној ствари. Због тога решеност правне ствари има дејство процесне сметное само у оквиру исте врсте поступка. То значи да решеност оставинске правне ствари у оставинском поступку представльа процесну сметгьу само за поновно вођење оставинског поступка и доношегье новог решегьа о наслеђивању а не и за спровођење парничног поступка. Али ако се тужба поднета по правоснажности решегьа о наслеђивању које везује странке не може одбацити услед тога што je тим решегьем решена истоветна правна ствар у оставинском поступку, она се може одбацити због постојања друге једне процесне сметгье. Та процесна сметгьа јесте недопустивост парничног правног пута. Пут парнице није допуштен за ону оставинску правну ствар која je расправљена правоснажним решением о наслеђивању које везује странке, jep се, као што смо видели, о

(1) У решегьу. Врховног суда Србије Гж-1867/61 од 23 јуна 1961 каже се; „Као иравоснажно пресуђена ствар сматра се само она спорна ствар о којој le у ларничном поступку донета пресуда."