Анали Правног факултета у Београду

428

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

таквој оставинској ствари парница не може водити. Стога, ако парница буде поренута, она се по основу недопустивости парничног правног пута има обуставити и тужба одбацити. Према томе, ако после правоснажности решења о наслеђивању које везује странке буде покренут било оставински били парнични поступал о правној ствари расправљеној тим решењем, оба се ова поступка имају обуставити, спроведене процесне радње укинути и у парничном поступку тужба одбацити. Но, основ обуставе и укидања ‘неће бити истоветан у оба ова поступка. У оставинском поступку тај основ je решеност идентичне оставинске правне ствари, а у парничном поступку недопустивост парничног правног пута. 3. Услед немогућности поновног спровођења оставинског поступка и вођења парнице после правоснажности решена о наслеђивану које везује странке то решење има својство материјалне правоснажности. Као и пресуда у парничном поступку и решење о наслеђивању које везује странке стиче ово својство у тренутку своје формалне правоснажности. Али иако обе ове одлуке стичу својство материјалне правоснажности у истом тренутку, оне се међусобно ипак разликују у погледу стицагьа овог својства (2). Код пресуда формална правоснажност je j едини услов за настајање њихове материјалне правоснажности. Код решена о наслеђивању које везује странке ствар, међутим, не стоји тако. Материјапно правоснажно ово решење постаје не само зато што je постало формално правоснажно него и зато што je закон искључио могућност вођења парнице о правној ствари расправљеној тим решеньем. Да je допуштено вођење такве парнице то решење, иако формално правоснажно, не би могло стећи својство материјалне правоснажности. Наведена разлика између пресуде и решена о наслеђивању које везује странке представља одраз оне раз лике ко ja уопште постоји у погледу материјалне правоснажности између пресуда и одлука донетих у ванпарничном поступку. Све пресуде без изузетка постају материјално правоснажне у тренутку своје формалне правоснажности. Одлуке донете у ванпарничном поступку, међутим, не поста ју све материјално правоснажне. Својство материјалне правоснажности стичу само оне одлуке код којих учесницима није ниједним законским прописом задржан пут парнице. Све остале одлуке донете у ванпарничном поступку не стичу својство материјалне правоснажности. Ово je изрично речено у § 18 Ванпарничног поступка од 24 јула 1934 који гласи: „Одлукама у ванпарничном поступку које се више не могу правним леком побијати припада правка снага према учесницима, уколико им није посебним законским прописом ипак задржан пут парнице“ Према томе, за материјалну правоснажност одлука донетих у ванпарничном поступку није довољна само њихова формална правоснажност већ je потребно и то да није посебним законским прописом учесницима задржан пут парнице.

(2) Имајући у виду могућност узимања у обзир од стране окружног суда и оне жалбе кој a je неблаговремено поднета противу решења о наслеђивању чл. 184. ст. 3, ЗН, решење и пресуда не стичу у свему под једнаким условима ни формалну правоснажност.