Анали Правног факултета у Београду

АВАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

430

стоје. Та права могу престати возьом странака, а и дејством других чињеница (4). 5. Дејство решења о наслеђивању које везује странке није ограничено само на коначно решеној оставинској правној ствари. Оно се одражава и на друге правне ствари. Те друге правке ствари не расправљају се у оставинском поступку, те оне нису предмет решена о наслеђивању. Али иако се оне у оставинском поступку не расправљају, дејство решена о наслеђивању простире се и на ньих. На њих се то дејство простире преко коначне решености оставинске правне ствари јер оно из те решености непосредно проистиче. Те правне ствари могу се поделити у две трупе. За прву трупу коначна решеност оставинске правне ствари има прејудициелну вредност. То значи да одлука која се има донети о свакој од тих правних ствари зависи од расправе оставинске правне ствари. Расправа оставниске правне ствари има за те правне ствари значај расправе једног прејудициелног питана а коначна решеност те правне ствари значащ коначне одлуке о једном прејудициелном питану. Као коначно решено то питање, ако je већ донето решене о наслеђивану ко je везује странке, не може бити поново решавано. Донето решеае биће меродавна одлука о њему која својом правном снагом везује суд и странке (5). Суд мора од те одлуке полазити и ну применили при решавану правних ствари о којима je реч (6). Али, да би донето решење о наслеђивању имало изложено дејство, странке у тим правшш стварима морају бити иста лица која су као странке учествовала у оставинском поступку, сва или нека од њих. Мора дакле постојати идентитет странака у тим правним стварима и у решено ј оставинској правној ствари. Овај идентитет нужан je зато што решегье о наслеђивању везује само странке. Оно као такво може производити прејудициелно дејство само у правним стварима странака а не и у правним стварима трећих лица или странака и трећих лица. Опсег прејудициелног дејства решена о наслеђивању које везује странке може бити већи или мањи. Он зависи од значаја који решена оставинска правна ствар има за правну ствар која се има решавати. Тај значај je највећи у правним стварима у којима странке једна према другој остварују она овлашћења која проистичу из права утврђених решењем о наслеђивању. Остварење тих овлашћења врпш се покретањем парница за чинидбу, као на пример, тужбом једног наследника против другог за предају наслеђене имовине, или тужбом легатара противу наследника за изручење легата. Заједничко обележје тих паршща састоји се у томе што je основ на коме странке заснАвају своје захтеве већ коначно утврђен јер тај основ чине права из заоставштине која су коначно утврђена донетим

(4) Вид. Цуља: Грађанскн парнични поступак, 1957, с. 485. (5) Најман (Коментар грађанског парничног поступка, превод Греговића, 1935, с. 1126) каже: „Правоснажност дејствује без разлике да ли се захтев, о коме je правоснажно одлучено, у новој парници непосредно остварује или оспорава, или се постојање или негтостојање овог зазстева остварује само као једна претпоставка Јодно г другог захтева.“ (6) Winfried Krallk: Die Vorfrage im Verfahrensrecht, Wien, 1953, S. 99, 100.