Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

431

решењем о наслеђивању. Према томе, у правним стварима ко je се расправjbajy y ОБИМ парницама дејством решегьа о наслеђивашу које везује странке створен je основ на коме се йма одлука донети. У другим правним стварима тим дејством се ствара само једна претпоставка за доношење одлуке. Та претпоставка улази у састав основа и чини његов мање или виттте значајан део. Она као таква представља само делимичан основ одлуке. Тако, у регресној парници наследника који je исплатио дуг оставиоца против другог наследника та чшьеница да су по решеау о наслеђивању парничари наследници оставиочеве заоставштине на равне делове сачињава само саставни део основа на коме се има одлука донети, јер у састав тога основа улази и сама исплата дуга од стране тужиоца а могу ући и друге чињенице. Другу групу чине оне правке ствари за ко je коначна решеност оставинске правне ствари има вредност једне чињенице. После правоснажности решен>а о наслеђиваау које везује странке коначна решеност оставинске правне ствари представља једну остварену чињеницу. Та чшьеница настаје у тренутку наступања ове правоснажности и од тога тренутка она у стварности постоји. Њено постојање не може се више порицати, исто онако као што се не може порицати закључење уговора између два лица ако je одиста до закључења уговора дошло. Као чињеница која у стварности постоји коначна решеност оставинске правне ствари може бити правно релевантна. У својству правно релевантне чшьенице она се може појавити и у правним стварима трећих лица. Иако правно везује само странке а не и трећа лица коначна решеност оставинске правне ствари може самим својим постојањем производити дејство према трећим лицима. На коначној решености оставинске правне ствари може, на пример, купац ствари од наследника заснивати своју савесност и преко н>е свој одржај у парници са власником ствари. У овоме смислу могло би бити речи и о дејству решења о наслеђивању које везује странке према трећим лицима. Но, то дејство се, као што видимо, своди само на дејство које може имати једна правно релевантна чшьеница (7). 6. По садржини свога дејства решење о наслеђивању које везује странке има највише сличности са пресудом за утврђење. Обе ове одлуке имају својство материјалне правоснажности. Оне коначно решавају ону правку ствар која представља њихов предмет. Како пак коначна решеност те правне ствари може имати прејудицијелну вредност за неке друге правне ствари, то ове одлуке у оквиру тих правыих ствари произволе шире или уже прејудицијелно дејство. Тиме се оне разликују од одлука које немају својство материјалне правоснажности јер коначно не решавају своје предмете. Такве су одлуке којима се управља парницом, или одлуке у ванпарничном поступку којима не припада правна

(7) О чињеничном дејству пресуде види Цуља; н. д., с. 489, 495; Аранђеловић: Грађанско процесно право, друга кгьига, 1933, с. 235, 237 ; Познић : Грађанско процесно право, 1952, с. 264; Ehrenzweig: System des österreichischen allgemeinen Prlvatrechts, Allgemeiner Teil, 1951, S. 343; Pollak: System des österreichischen Zlvilprocesrechtes, 1932, S. 547, 548, 549.