Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

433

нити je у противречности са тим правилом. Правые ствари које се расправљају у тим парницама нису идентичне са расправленом оставинском правном ствари. Правка ствар која je предмет парнице из чл. 237 ЗН разликује се од ње разликује по странкама или по основу, те вођење тих парница није следник није био странна у оставинском поступку, а правка ствар која je предмет парнице из чл. 236 ЗН разликује се по основу јер накладно пронађени тестамент представља нови основ по коме се заоставштина има расправити. Према томе, у овим парницама не расправља се поново већ расправлена оставинска правка ствар него се расправљају правые ствари које се од ње рзликују по странкама или по основу, те вођење тих парница није противно правилу да се парница не може водити о оставинској правној ствари која je расправлена решењем о наслеђивању које везује странке. Ако парнице из чл. 237 и 236 ЗН буду окончане пресудама ко ј има се усвајају тужбени захтеви, за права из заоставштине која су досуђена тужиоцима биће меродавне те пресуде а не решење о наслеђивању које везује странке. Та права неће припадати туженицима иако су њима била досуђена решењем о наслеђивању већ тужиоцима. Њима ће она припадати од момента делације а не од момента правоснажности пресуда, тако да се има сматрати да су тужиоци непосредни сукцесори оставиоца а да то туженици никада нису били (8) (9). На тај начин биће, сасвим или делимично, уколико je противно донетим пресудама, дерогирано дејство решена о наслеђивању ко je везује странке. То, међутим, не значи да решење о наслеђивању које везује Странке нема својство материјалне правоснажности или да je његова материјална правоснажност мањег значаја. И донете пресуде као и ово решење су одлуке суда ксје са подједнаком правном снагом утврђују права и правые односе, те je и значај њихове материјалне правоснажности једнак. Али решење о наслеђивању je одлука која не везује странке у парницама из чл. 237 и 236 ЗН, пошто се у овим парницама због измењености странака односно измењености основа не расправља она иста оставинска правна ствар која je расправлена тим решењем. Пресуде, међутим, везују обе парничне странке, дакле и лица којима су оспорена права била досуђена решењем о наслеђивању. А то значи да je за тужиоце и та лица као туженике пресудама коначно утврђено да тужиоци имају јаче право и да права из заоставштине, уколико су им досуђена, припадају њима а не туженицима. Према томе, решење о наслеђивању које везује странке у оваквој правној ситуацији остаје без дејства не зато што нема својство материјалне правоснажности или што je његова материјална правоснажност мањег значаја већ зато што не везује странке у парницама из чл. 237 и 236 ЗН и што je у односу на те странке донетим пресудама коначно утврђено јаче право тужилаца, исто онако као што би у истоветној правној ситуацији

(8) Благојевић: тт. д,, с, 186. (9) Ако би тужиоци у парницама из чл. 237 и 236 ЗН тражили не само утврђење свога јачег права на заоставштину већ и осуду туженика на предају ствари које држе по донетом решењу о наслеђивању, што се најчешће дешава, туженици би могли на том решењу заснивати своју савесност и бранити се да су дужиц да врате само оно што савестан држалац враћа. Ова одбрана туженика била би усвојена ако не би била доказана шихова несавесност.