Анали Правног факултета у Београду

434

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

остала без дејства и једна пресуда ако 6и њом а не решешем о наслеђизакьу била раније расправљена оставинска правка ствар. 11. Дејство решења о наслеђивању које не везује странке. ■ — 1. - Кад je оставински поступай завршен решењем о наслеђивању које не везује странке, о правној ствари расправљеној тим решеньем не може се поново спроводити оставински поступай ни доносити ново решење о наслеђивању. У односу на оставински поступав: не постоји разлика између ретења о наслеђивању које не везује странке и решена о наслеђивању које везује странке. Оба ова решена искључују могућност поновног спровођена оставинског поступка и доношења новог решена о наслеђивану. Ако je већ једном оставински поступай завршен и заоставштина расправљена било којим од ова два решења није могућно спроводити оставински поступак ради расправе исте заоставштине и доносити ново решење о наслеђивану. Ова немогућност постоји чак и у случају кад се стекну услови за понављање поступка јер су и у таквом случају, као што je раније речено, неће обновити оставински поступак већ странке могу своја права остваривати у парници (10). Наведена решена несагласна су, међутим, у односу на парнични поступак и доношење пресуде после нихове правоснажности. Као што смо видели, после правоснажности решена о наслеђивању које везује странке не може се водити парнида о оставинској правној ствари расправљеној тим решенем. Могу бити покренуте и вођене друге парнице, као што су парнице из чл. 237 и 236 ЗН, али то могу бити само парнице о правним стварима које се разликују од оставинске правке ствари било по странкама или по основу или по оствариваним захтевима. Супротно решену о наслеђивану ко je везује странке решене о наслеђивању које странке не везује не искључује могућност вођена парнице између лица која су учествовала у оставинском поступку на основу стања ствари изнетог у томе поступку и о захтевима које су та лица у оставинском поступку остваривала. Према томе, после правоснажности решена о наслеђивану које не везује странке парница се може водити између истих лица по истом основу и о истим захтевима. Ако je, на пример, тужилац у оставинском поступку тврдио да je ванбрачни син оставиоца и тражио да му се као таквом призна право наслеђа на једној половини оставиочеве заоставштине jep je иза оставиоца остала само његова удова а удова je оспоравала да je он син оставиоца, па je тужилац био упућен на паршщу и парницу није повео, он може и по правоснажности решења о наслеђивању паршщу водити противу удове иако je н>ој тим решењем признато право наслеђа на целој заоставштгши и тражити да суд утврди да он има право наслеђа на једној половини оставиочеве заоставштине по томе основу што je ванбрачни син оставиочев. Исто тако паршщу 6и могла водити противу њега удова ради утврђивања да он нема право наслеђа зато што није ванбрачни син оставиочев, ако je решеньем о наслеђивању нему при■знато право наслеђа, а удова je у оставинском поступку оспоравала да je

(10) Влагојевић: н. д., с. 182.