Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

435

он сиы оставиоца, па ниједна од стракака није упућена на парницу. То јасно проистиче из чл. 226 ЗН јер према овој законској одредби, као што смо видели, правоснажност решена о наслеђивању не спречава странке да покрену парницу кад Су упућене на парницу па парницу нису повеле, или нису упућене а требало je да буду упућене. Према чл. 234 ЗН у оваквим случајевима правоснажно решење о наслеђивању не везује страйке, пошто им je признато право да свој захтев остварују у парници. 2. Услед изложена разлике у погледу могућности вођења парнице решене о наслеђивану које не везује странке битно се разликује од решена о наслеђивану које странке везује. То решене не стиче својство материјалне правоснажности и као такво не представља коначну одлуку суда о оставинској правној ствари. Решенем о наслеђивану ко je не везу je странке не утврђују се коначно у оставинском поступку између странака по истакнутом основу права из заоставштине која им припадају. Оставинска правка ствар која je била предмет решена о наслеђивану које странке не везује појављује се само као условно и самим тим као неизвесыо руасправљена. Њена расправљеност je условљена зато што завися од покретана парнице. Ако парница буде покренута и пресуда донета, за оставинску правну ствар, уколико je у парници расправљена, биће меродавна пресуда а не решене о наслеђивану. Осим тога, правно дејство донете пресуде je реотроактивно, услед чета правно дејство решена о наслеђивану које не везује странке престаје и само ретроактивно. Отуда то решене неће имати никакве вредности за оставинску правну ствар уколико je она у парници расправљена. Међутим, ако парница не буде покренута дејство решена о наслеђивану које не везује странке не престаје, већ се продужава и даље траје. На основу нега- се, као и на основу решена о наслеђивану које везује странке, врше потребим уписи ■ у земљишној книзи и предала покретних ствари ко je се налазе на чувану код суда.

Драгољуб Петровић

РАТИФИКАЦИЈА МЕЂУНАРОДНИХ УГОВОРА И НОВИ УСТАВ

Ратификација међународних уговора je стара установа која je током времена мењала своју сврху и смисао али се одржала до данас. Чак би се могло рећи да добија све већи значај. Стога je она менала и своју природу те je разумљива несагласност у теорији и о самом појму ратификације. Док је ; по једнима то унутрашни акт државе, други сматрају да треба разликовати међународну и унутрашну ратификацију (1). Овде се не можемо упуштати у разматране овог теоријског спора који je био значајан и у раду Комисије УН за међун. право на изради правила уговорног

(1) О томе опширније В. иблер: Протууставна ратиЉикација, „Југословенска ревила за међународно право“, 1956, бр. 2, с. 272.