Анали Правног факултета у Београду

436

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

права. Ово потиче отуда што се ратификации а, иако je врши унутраппьи орган државе, сматра као неопходна фаза у настанку међун. уговора, пресудна за његово ступање на снагу. Отуда подједнак интерес који за ратификацију показују и унутраппье и међун. право. У чину ратификације међун. право и међун. заједница виде свечану потврду да државу обавезује уговор који je потписао њен представник. За државу je ово од истог значаја jep се тиме коначно стичу извесна права и обавезе (2). Поред тога ратификација je и вид контроле над радом управе и појединаца који закључују уговоре. У свим овим случајевима се она појављује као елемент сигурности како за државу тако и за ширу заједницу. Управо, овде су ти интереси подударни ако не и истоветни. То je разлог што ратификацију могу захтевати како међународни уговори тако и уставни прописи појединих држава. Но, ово није разлог за поменуто разликовање на ыеђународну и унутрашњу. Поготову што се често меша акт ратификације са ратификационим инструментом (3). Ово je погрешно, jep та разлика постоји и теоријски и практично. Не упуштајући се овом приликом у подробнее образложење овог става, истичемо да међун. уговори предвиђају да ће се ратификација извршити сходно уставним прописима сваке утоворнице. Ратификацију врши унутраппьи орган и чини нам се да je ово најважније. Већ и летимичан преглед уставних текстова и међун. уговора показује да ратификацију најчешће захтевају уговори а да устави прописују надлежност за ратификацију (4). На тај начин међун. и унутраппьи прописи чине једну целину. Посебну важност ово добија у нашем веку када многи устави проглашавају изједначење унутрашњег и међун. права или чак примат међун. права (5), из чега проистиче непосредна примена овог последњег (посебно међун. уговора) од стране унутраппьих органа. Када je реч о уставима, треба истаћи да се највећи број одредаба одкоси на надлежност за ратификовање а далеко мање или нимало на поступай и правые последице непридржавагьа тих прописа (6). 1. Сва се ова питања постављају и у вези с нашим уставима, који такође познају установу ратификације. Сви наши устави садржали су про-

(2) У оном раду je реч о уговорима који ступају на снагу ратификацијом а остављамо пострани уговоре за које се не захтева ратификација.

(3) То дню! Иблер у наведеном члажку a такође и Waldock, четврти известилац Комисије за међународно право, у свои првом извештају о правилима утоворног права (A/CN. 4/144, 26 March 1962 рр. 54-65). Ово гледиште je усвојила и Комисија на свом XIV заседаььу (A/CN. 4/148, 3 July 1962, р. 40). Формупација чл. 11 првобитног надрта правила показује да je реч о ратификационом инструменту. То je задржано и у последњој редакцији Нацрта (чл. 15). Треба, међутим, истаћи да. Валдок у томе није до краја доследан. У свом другом извештају он јасно говори о ратификационом инструменту који ће бити „размерен или депонован у складу с уговором“ (A'CN . 4/156, 20 March 1963, Section П, 5, Art. 5, Par. 2 (b), p. 14). Међутим, ранији извесгиоци (Brlerly) су правили ту разлику. Она се нарочито јасно огледа у првом извештаку Fltzmaurlce-a (A/CN. 4/101. 14 mars 1956, Art. 13, (Vin), p. 14; Art. 21, 1,2, p. 24).

(4) То je по правилу, али постоје и случајеви кад унутрашн,е право захтева ратификацију, без обзира на прописе међународног права, о чему ће бити речи на одговарајућем месту.

(5) Опширнији приказ тих схватаља даје С. Аврамов: Однос међународног и унутрашњег права у Преднацрту устава, ..Архив за правые и друштвеяе науке“, 1962, бр. 3—4, с. 545—547.

(6) У вези с тим je и ПИТРИ, е противуставне ратификације које превазилази оквире овога рада.