Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

437

ютсе о њој, а и пракса je врло богата, нарочито после Другог светског рата. У Уставу СФРЈ ратификација добија нови значај. У складу са ошптим друштвеним развитком измењен je састав Скупштине, што je од значаща за питаше надлежности. У том се погледу поставља неколико питања. То je пре света питанье ограна надлежног за ратификовање међун! уговора. Наши послератни устави показују извесну разноликост у том погледу (7). Одмах се може приметити да je са изградњом уставног система растао и број одредби о ратификации. Taiîo je Устав од 1946 садржао само једну одредбу о томе. Чл. 74, т. 9, предвиђао je надлежност Президијума Народ, скупштине ФНРЈ за ратификовање међун. уговора. Међутим, пракса je показала и извесна одступаньа од иначе јесне одредбе. Како je и Нар. скупштина ратификовала неке уговоре, по јавила су се различита тумачења Устава (8). С обзиром да je Президијум био орган Скупштине, сматрало се да и она може да ратификује уговоре, па та ратификација није противуставна, јер није реч о присвајању надлежности од странеужег тела већ обрнуто (9). Ово као да су потврђивали прописи каснијег Зак. о Президијуму Нар., скупштине ФНРЈ и Правйлника о унутрашљој организации и пословагьу Президиума. Поменути Закон je предвиђао у чл. 4, т. 12, да Президијум ратификује међун. уговоре „уколико то не врши Народна скупштина ФНРЈ“. Правилник je, пак, предвиђао да уговоре ратификује Председништво Президијума, „осим оних који се ратификују на заједничкој седници оба дома Скупштине“. Отуда и закључак да су за ратификовагье били надлежни и Скупштина и Президијум (10), мада нема прописа који предвиђају такву надлежност Скупштине. Чини нам се да je немогуће извући такав закльучак на основу поменутих текстова јер негативно одређена надлежност Президијума (11) има смисла само поред позитивно одређене надлежности Скупштине. Отуда je строго узев у сагласности са уставом била једино пракса која се ослањала на одредбе чл. 74. 2. Устав СФРЈ од 7 априла 1963 предвиђа два органа надлежна за ратификацију, што није новина ни у нашој уставној пракси. То су Савезна скупштина и СИВ. Како je та надлежност подељена? Чл. 164, т. 9, у потпуности преузима одредбу чл. 15, т. 8, Устав, закона о основама друштвеног и политичког уређења ФНРЈ и савезним органима власти од 1953. Та je одредба била истоветна и у Преднацрту устава. На основу ње Скупштина ратификује међун. уговоре „о политичкој и војној сарадњи и међун. уговоре који захтевају доношење нових или мењање важећих закона“. Надлежност je овде одређена према врстама уговора, мада

(7) Ta су ce питања постављала и у вези са нашим предратним уставима. На овом месту не можемо да се на њима задржавамо, као ни на уставима других земаља, иако упоредна анализа показује велику разноврсност и богатство форми у овом погледу. Посебно Je интереснтна пракса која врло често одступа и од Јасних одредаба устава.

(8) Б. Јовановић, М. Ћуковић: Ратификација међународних уговора према *lQl°lO2 ставном закону, „Архив за правне и друштвене науке“, 1953, бр. I—2, с.

скупштине Пl фНРт : ' е Ап™» 0 ,? ' Ловановић: Ратификација уговора од стране Народне скупштине ФНРЈ, ~Архив за правке и друштвене науке“. 195П. fin. 1 г qr

т, “’ оа ujJdßHe и друштвене науке 1950, öp. 1, с. 96. (10) Исто, с. 96—97. * тто Питање i e да ли су Закон о Президиуму и нарочито Правилник: могли да мењају уставне одредбе о надлежности.