Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

438

не постоји критеријум за такво разликовање. Ово нарочито важи за уговоре о политичкој сарадњи jep je свака сарадња и политична. Ово се разликовање мора чинити jep je очигледно да уставотворац нема намеру да ратификовагье свих уговора повери Скупштини. Отуда и мишљење да je реч о најважнијим а не о свим политичким уговорима (12), као што су, на пример, уговори о пријатељству и сарадњи и сл. Нешто je лакше разликовање уговора по томе да ли захтевају доношење нових или мењање важећих закона. С обзиром да се употребльава реч „закон“ није јасно да ли се мисли и на републичке законе. Ово je важно jep и републике могу да доносе у одређеним областима самостално своје законе. Ова бојазан je умањена чињеницом да je Сав. скупштини дата у законодавном погледу велика надлежност. Ту се свакако подразумевају све три врсте закона. Зато се само теоријски може замислити да би међун. уговор могао да регулише питање из искључиве надлежности републике. Поставља се питање да ли би Сав. скупштина и у том случају била надлежна за ратификовакье. Устав о томе не говори, a такође ни Уставни закон ни Преднацрт устава. Овако формулисани текст наводи на помисао да Скушытина може ратификовати само онај уговор који се односи на питание које она регулише законом. Ово je неприхватљиво jep се долази до тога да федерација, једина овлашћена за закључивање међун. уговора и одржавање међун. односа уопште (чл. 160), није у стању да их спроводе у живот, те се долази у ситуацију у којој се налазе многе савезне државе. Свакако да би ствар .била јасна да je уместо израза.„закон“ употребљен израз „пропис“. На тај би начин Скупштина била надлежна за ратификовање у свим случајевима кад год je у питању несагласност унутрашњих прописа са међун. уговором. Али би она тада добила много већу надлежност у законодавном погледу. Међутим, као што смо већ напоменули, и овако широка законодавна надлежност Скупштине, предвиђена у чп. 120 и 161 Устава, може бити довољна гарантија за усаглашавање међун. обавеза и унутрашњих прописа и за спровођење у живот међун. уговора. На тај се начин даје и недвосмислен одговор на питање које je поставила досадашња пракса ратификовања конвенција донетих у оквиру Међународне организације рада. Te je конвенције до сада ратификовао углавном СИВ, па чак и када je требало мењати постојеће прописе jep су та питања била регулисана уредбом (13). И ово he свакако бити избегнуто повећањем законодавне надлежности Скупштине, па неће бити потребно мучити се проширењем појма „закон“, како je то чињено у теорији ir пракси МОР (14). Најтеже je питање који je дом скупштински надлежан за ратификовање. Устав од 1946 није имао потребе да то решава пошто je била пред-

(12) Обо се односило на одредбе Уставног закона алй ово не губи од свозе важности с обзиром да Устав преузима у потпуности поменуте одредбе. о томе Јовановић — Ћуковић, с. 104 —-105.

(13) Реч je о Конвенции о плаћеном годишњем одмору и Конвенцией о забрани ноћног рада жена у индустрией. О томе опширније Б. Влагоев: Учешће социјалистичке Југославије у делу Међународне организаций рада, „Југословенска ревија за међународно право", 1961, бр. 2, с. 318.

(14) В. Благоев: Међународне конвенције рада и гьихова примена у унутрашн.ем праву, „Југоеловенска ревија за међународно право", 1951, бр. 3, с. 411.