Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

439

виђена надлежност Президијума, а тек Уставни закон то питање ставља на дневни ред. Ово je питање још од већег значаја данас када Скупштина има пет дрмова, међу којима Сав. веће има знатно шире одређену надлежност. Чини нам се да у погледу надлежности домова за ратификацију, Устав није довољно одређен. Ратификација се помшье само у чл. 178, ст. 2, у коме се каже да Савезно веће самостално ратификује уговоре „из области међун. политичких односа, народне одбране и државне безбедности“, Ствар би била јасна да се овим исцрпљује надлежност Скупштине на основу чл. 164, т. 9, али je већ на први поглед јасно да то није. Ако би се и узело да су појмови уговора о политичкој и војној сарадњи идентични с појмом уговора из области међун. политичких односа, народне одбране и државне безбедности, што није у потпуности, остаје неодређено ко ратификује уговоре који захтевају доношење нових или измену важећих закона, како наређује чл. )164, т. 9. Слична je била формулација и у Преднацрту. У дискусији о Преднацрту проф. Бартош je сматрао да по тексту Преднацрта ти уговори долазе у надлежност „Скупштине као целине“, а Сав. веће ратификује само оне уговоре за које je то изричито предвиђено и пледира да се то тачно изведе у дефинитивном тексту (15). Сматрамо да се ово гледиште није показало као исправно, jep се у дефинитивном тексту Устава међу пословима које врши Скушптина на заједничкој седници свих већа не помшье ратификации а (чл. 180). Могло би се поставит питање да ли je за то надлежно Сав. веће на основу одредбе чл. 178, ст. 5, која предвиђа његову надлежност за све послове из надлежности Скупштине „крји нису у равноправном делокругу других већа или у самосталном делокругу код другог већа“. Међутим, ако je тако, онда није било потребна уопште помшьати ратификацију. у чл. 178 jep би одредба чл. 178, ст. 5, била довольна кад већ није изричитим текстом предвиђена надлежност Сав. већа исто као што je то учшьено у чл. 164, т. 9. Овако остаје да се помигшьа на могућност да ратификовање одређених врста уговора врши и неко друго веће заједно са Сав. већем (изузев уговора наведених у чл. 178, ст. 2), jep може да „доноси законе и друге акте“. Можда je ово оставлено пракси, али широко тумачегье може да представља одступање од слова Устава. Ово.се питагье било поставило и у вези са разграничавањем надлежности Сав. -већа и Beha произвођача. Чл. 34, т. 5. Устав, закона предвиђао je надлежност Већа произвођача за ратификовање (заједно са Сав. већем) уговора „из области привреде, рада и социјалног осигурања“. Ова формулација се разлиновала од оне у чл. 15, тј. у извесном смислу je била шира а у извесном ужа. Ово je једино исправно тумачити у вези са чл. 15, па сматрати да je Веће произвођача могло да учествује у ратификовању уговора из поменутих области само ако су они захтевали доношење нових или мењање постојећих закона. Иначе би се превазишао оквир чл. 15 (16). Пошто није било других прописа о самосталној надлежности Већа произвођача у погледу ратификовања међун. уговора, могао се у потпуности

(15) М, Бартош: Прописи о међународним односима у Преднацрту устава,. „Архив за правне и друштвене науке“, 1962 , 6р. 3 —4, с. 536. (16) Исто схватање Јовановић Ћуковић, е. 105 —106,