Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНOI? ФАКУЛТЕТА

440

ирименити пропис чл. 37, от. 1, Устав, закона, по коме je све послове из надлежности Скупштине, у чијем решавању не учествују оба већа или једно од њих, вршило Сав. веће. Кад je реч о ратификацији, оно je то могло да чини у границама чл. 15 (17). Као други орган за ратификацију предвиђа се СИВ. Чл. 228, т. 8, Устава предвиђа да СИВ ратификује све међун. уговоре чије ратификовање не спада у надлежност Скупштине. Овим je скоро дословно (само још боље и јасније) преузета одредба Устав, закона и Џреднацрта. Из формулације се види да je надлежност негативно одређена, што je наопходно да се не би појавиле празнине. Зато само теоријски значај има дискусија која се води y литератури о томе који je орган (Скупштина или СИВ) редовно надлежан за ратификовање a који изузетно. По једном схваташу Сав. скупштина je редовно овлашћена за ратификовање уговора, СИВ изузетно. То се доказује тврђењем да Скупштина ратификује најважније уговоре (18). Други сматрају да je надленост СИВ редовна а Скупштине изузетна. Народе Д а Скупштина ратификује мањи број уговора, тј. само неке врете уговора (19). Исто питање се може поставити и у вези с нашим новим Уставом. Мшпљења смо да се из оваквих формулација не може извлачити закључак о редовној и изузетној надлежности. Анализа текстова показује да je овде реч о подели надлежности између највиших органа федерације. Као критеријум за ту поделу спуже врете уговора. Чини нам се да je она добро извршена. Скупштина као највиши орган власти треба да ратификује најважније међун. уговоре (о политичкој и војној сарадши), а као највиши законодавни орган уговоре који нису у складу са нашим унутраппьим правом. Остале уговоре треба да ратификује СИВ с обзиром на функције које има и на значај уговора. Чињеница да СИВ ратификује већи број уговора не значи да он има првенствену йадлежност, као што се на основу важности уговора то не би могло рећи за Скупштину. Ако би се прихватило да оно има првенствену надлежност, дошли бисмо до закључка да je у одређеним питањима изнад Скупштине! Не треба ни помшьати да je то у супротности са читавим уставним системой у коме je тај однос јасно одређен. Taj ce закључак не би могао извлачити ни из негативно одређене надлежности. Можда ово баш указује на супротно. Но, и схватање о првенственој надлежности Скупштине je тешко усвојити јер су јасно одређене врсте уговора за чије je ратификовање надлежна Скупштина. Стварности би једино одговарало схватање о подели надлежности, што никако не значи поделу власти између законодавства и извршне власти. Критеријуми за ову поделу су већ познати. Савесни аналитичари су поставили питаьье да ли СИВ ратификује све остале уговоре пошто ни у једном тексту нема речи „све“. У вези с тим се поставља питагье да ли Скупштина може да ратификује и уговоре који нису поменути у одредбама о шеној надлежности. По трећем схватању, Скупштина мора да ратификује уговоре који су јој стављени у надлежност а остале може. На тај се

(17) Исто, с. 105. (18) Б. Благоев: Учешће социјалистичке Југославије у делу МОР. с. 317. М. Јездић: Међународно приватно право, I, Београд. 1961, с. 25.

(19) М. Бартош; Међународно јавно право, ПТ, Београд, 1958, с. 228.