Анали Правног факултета у Београду

прилози

441

начин губе разлике између појединих врста уговора. Неки сматрају да je то могуће, а и пракса je то потврђивала, мада се то није сматрало пожељним (20). Нама изгледа ово неприхватљиво јер су текстови јасни у том погледу. Изричито се помиње да СИВ ратификује уговоре које не ратификује Скупштина а то значи све остале јер ниједан други орган није за то надлежан. Ово без обзира што се реч „све“ не употребљава. Можда она није употреблена из других разлога, да се не би помислило да je обавезна ратификација свих уговора. О овоме ће бити речи касније. Сумњу не треба да изазива ни употреблена терминологија. Наиме, Уставни закон и Преднацрт су употреблавали појмове „уговор“ и „споразум“. То je дало повода да се дође до заклучка да ово није категоризација уговора према њиховој важности већ на „основу материје коју уговори обрађују и њиховог односа према унутраппьем законодавству“ (21). Други су склони били да заклуче да СИВ ратификује уговоре које не ратификује Скупштина и све споразуме. Нама се чини да су оваква гледишта неприхватлива. Очигледно je да се разликовање не чини на основу важности али je пракса показала да употреба назива није доследна ни у погледу исте материје која je предмет регулисања. Посебно je неприхватљиво разликовање уговора на основу њиховог односа према унутраппьем законодавству. jep се то своди на одбачено разликовање према важности. Сви међународни уговори имају исту правку снагу без обзира на назив и форму. Из тих je разлога и Комисија за међун. право усвојила само назив „уговор“ дајући и његову дефиницију у чл. 1, ст. 1, т. а Нацрта правила уговорног права, усвојеног на ХГУ заседању (22). Зато се може поздравити што текст нашег Устава познаје само назив уговор jep се тиме отклања непотребна забуна. 3. Позитивноправни текстови не говоре ништа о поступку за ратификацију нити о форми у којој се доноси акт о ратификации нити о његовој правној снази. У пракси се сматра да овде важи уобичајени поступай за доношење аката органа који врши ратификацију. Из овога би логички проистицало да акти о ратификации добијају снагу аката које доноси одговарајући надлежни орган. Практично би то значило да код нас ратификовани уговори добијају форму и снагу закона или уредбе (мада то нису једини акти које доносе Скупштина и СИВ). Ово изледа логично али je нравно неодрживо из више разлога. Пре свега, на овај се начин међун. уговори изједначују са унутрашњим правним актима у свему, па имају и гьихову правку судбину. То значи да могу бити укинути сваким каснијим актом исте или веће правке снаге. Ово нарочито важи за уговоре ко je би ратификовао СИВ. У нашем уставном систему ово добија нарочит значај с обзиром на овлашћење Председника Републике да задржи од извршења прописе СИВ (чл, 218, ст. 1), док то не може у погледу аката Скупштине. Исто тако би и Уставни суд могао да одлучује о саглосности ових аката са

(20) .Топангтић Ћукоаић, с. 305. (21) Исто, с. 106.

(22) A/CN. 4/148. Я July 1962, р. 12.