Анали Правног факултета у Београду

442

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

савезним Уставом и законима. На тај се начин ствара хијерархија између уговора (која би настала и без поменутих новина нашег Устава), што доводи до правке несигурности. Она би била повећака чињеницом да се неки уговори не ратификују. Koje je њихово место у хијерархији правних норми? Из тих разлога се ратификовани уговори не изједначују с актима органа који врши ратификацију, без обзира у којој je форми донет акт о њиховој ратификации. Овоме у прилог говори и одредба чл. 217, т. 3, по којој Председник Републике „издаје исправе о ратификации међународних уговора“, што јасно показује да се они издвајају од закона и уредби. У току дискусије о Преднацрту устава често се постављало йитаае да ли ратификовани међун. уговори подлеже оцени ' уставности од стране Уставног суда. Мишљења су била веома различита, почев од захтева да се то изричито нагласи у коначном тексту устава, преко схватааа да се то подразумева до одрицања такве могућности. Међутим. како Преднацрт тако и Устав су јасни у том погледу. Нема ниједне одредбе ко ja даје такву могућност (23). Питање je да ли je целисходно да Уставни суд и о томе расправља јер међун. уговори, као што смо видели, не могу да се изједпаче са појединим унутрагшьим изворима права без обзира што се чл. 153 налази у оквиру главе која носи назив „Уставност и законитост“. Овде није уопште реч о оцени уставности и законитости међун. уговора већ о гвкховој непосредној примени од стране унутрагшьих органа без могућности такте сцене, која се нипошто не може подразумевати. Ово je свакако немсгуће стога што државу могу да обавезују и уговори који ступају на снагу без ратификације, који свакако не могу бити предмет оцене уставности и законитости. ! 4. Горња излагања имају своје оправдање само уколико се захтева ратификација. Она ce обично предвиђа међун. уговорима. Характеристично je да таквих одредби нема унутрашњем праву и поред великог интереса за ово питање. У ставни текстови не садрже такве одредбе већ само помшьу поједине врсте уговора, али то се чини више ради одређивања надлежности. Свакако да се може узети да je потребна ратификација наведених врста уговора. Међутим, да ли je она потребна за остале врсте уговора које није потребно поменути jep се надлежност одређује негативно? У таквој еитуацији писци се обраћају пракси (24) или на основу гье стварају конструкције. Код нас се ово поставило у вези са надлежношћу СИВ. Теоријски се то може поставити и за надлежност Скушптине jep се и к.ена надлежност заснива само за случај да je ратификација потребна. Са становишта унутрашњег права може да се постави питанье да ли je ратификација обавезна. Поменути чл. 153 Устава говори само о примени ратифпковакпх уговора. У досадашњој пракси СИВ je ратификовало велики број уговора, чак и неке за које се обично не тражи ратификација (уговори закључени разменом писама). Одлуком о овлашћењу Координационог одбора за доношење

(23) О противуставној ратификациям в. белешку (3). (24) Јовановић Ћуковић, G. JOK.