Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

443

решена у пословима из надлежности СИВ од 14 фебруара 1955 (25), свлашћен je Координациони одбор да доноси решеньа о „одобрававьу међун. споразума који се не подносе на ратификацију a који немају карактер општих прописа којима се регулишу права и обавезе грађаиа и организпција (споразуми којима се спроводе у живот или извршују већ ратифшсовани међун. уговори и други споразуми, којима се привремеио уводе у живот трговински споразуми, којима се одређују гранични прелази и сл.)“ Ово неки називају „малом ратификацијом“ или ратификациям у облику „који je блажи од редовне ратификације“ (26). Наведена одредба показује да није реч ни о каквој ратификации већ о обичном регистрсвању одређених врста уговора за ко je се сматра да није потребна ратификации а. То потврђује и сам текст истичући да се ти уговори не подносе на ратификацију. Ови се уговори непосредно примењују као и сви унутрашњи прописи, а из наведених примера je очигледно да није реч ни о каквим посебним уговорима (27) већ о акцесорним који служе испуњењу главног уговора па деле и његову судбину, или су у питагьу привремени уговори или пак уговори који регулишу чисто техничка питана. С друге стране, чл. 23, ст. 2, Уредбе о изменами и допунама Уредбе о организации и пословању СИВ од 11 јуна 1956 (28) изричито каже да се уредбоы ратификују „међун. уговори и други споразуми који имају карактер општих прописа“. Ово показује да орган надлежан за ратификовање одлучује да ли je ратификација потребна или није. Питане je да ли je ово најцелисходније, jep се изједначују две ствари које нису идентичне. Наиме, једно je обавезносх ратификовања одређених врста уговора а друго одређиване у сваком конкретном случају да ли одређени уговор треба ратификовати и ко je надлежан за то. Прво питање треба решити неким општим актом, најбоље Уставом а друго се неизбежно решава у тренутку када се питање ратификације једног уговора постази. Наравне, прво je претпоставка другог. То практично значи да орган надлежан за ратификацију може само да je изврши или не изврши, с обзиром на своју надлежност, али не може да одређује да ли je она потребна или ни je. Поставља се питање да ли би о томе могла да одлучује Скупштина као орган који je овлашћен да расправлю о свим питањима која се тичу спољне политике и одржавања међун. односа. Чини нам се да унутрашни прописи не регулишу ово питање стога што постоје различите врсте уговора који нису од подједнаког значаја, па се сматра да je целисходније да се о потреби ратификације изјасни у сваком конкретном случају, тј. приликом потписивања међун. уговора. Пракса заиста показује да се ово питање најчешће решава уговором. Међутим, може се догодити, нарочито код вишеСтраних уговора, да поједине државе не познају установу ратификације, или бар. за одређене врете уговора. Како се за ступање уговора на снагу обично захтева размена или депоновахье ратификационих инструмената, то ће државе које не траже ратификацију обавестити депозитара уговора о томе.

(25) „Службени лист ФНРЈ“, 1955, 6р. 7. (26) М. Бартош: Међународно јавно право, с. 229. (27) Формално су то уговори. (28) „Службени лист ФНР.Т“, 1956, бр. 26.