Анали Правног факултета у Београду

294

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

одбора и представницима других националних организација. Због тога што ни у првом (од 11 јануара) ни у другом (од 21 јануара) свом телеграму Југословенски одбор није јасно одредио однос између постојеће српске Народно скупштине и опште скупштине коју предлаже, могао је Пашић да евоје противљење Трумбићевом предлогу мотивише тиме да се општа скупџзтина противи одредбама српског устава. Пашић je писао Југословенском одбору: „Пре свега требало би знати да наш Устав изринно забрањује да у седнидама Народне скупштине имају приступа и узимају удела у њеном раду људи који нису изабрани по нашем изборном закону за народне представнике и који нису предвиђени у чл. 122. Устава (44). Српска Влада ма колико да жели остати у сагласности са члановима Тугословенског Одбора не може поћи путем гажегьа нашег Устава на који je захлетву положила и на основу кога je изабрана Народна скупштина и на основу кога постоји Српска Влада. Ни у другим приликама, a још мање у овим у којима се налази наша земља, не би смела Српска Влада којој je поверено чување демократских права и слобода уставом гарантованих да гази тај исти Устав. Српска Влада претпоставља да члановима Југослов. Одбора нису биле познате одредбе нашега Устава па су зато били поставили Српској влади такве захтеве“ (45). У каснијим својим телеграмима престолонаследнику, Пашићу и другима, Трумбић je тврдио да je по среди неспоразум о карактеру скупштине ко ja се предлаже, па да je отуда проистекла и заблуда о противуставности те скупштине; Југословенски одбор није тражио проширену српску Народно скупштину, већ једну нову скушптину у ствари манифестациони скуп (конгрес) представника „цјелокупног народа Срба, Хрзата и Словенаца“ коме би на чело стала српска влада. Тако je 11 феруара Трумбић јављао престолонаследнику: „Изгледа да je дало повода неспоразумљењу и то што je у одборовом предлогу говор о општој скупштини, па ce je узело као да би та отита скупштина била нетто што je српска народна скупштина која би се само проширила улазом у њу и других народних елемената изван Србије. То није наша мисао. Али да не буде забуне у самој ствари због назива, „општу скупштину“ можемо звати Конгрес. Он има да буде само манифестација и ништа друто. Али Одбор држи д} тога да ту манифестанту води Србија, по својим службеним представницима. Уствари не би било ништа друго него то да ова општа манифестација буде оно што je била конференција, која je прошлог љета донијела Крфску декларацију“ (45а). Из тога произилази •—• тврдио je Трумбић Пашићу • да: „ни Устав ни уставна одговорност владе не долази у питање. Српска скупштина остаје недирнута са својим делокругом. Она може да држи седнице и на Крфу. У та се унутрашња питања одбор не може да ушшће. Српски посланици не би били позвани на конгрес као чланови

(44) Чл. 122, ст. 3, Устава за краљевину Србију од 1903 гласи: ~У Народно) Скупштини имаз'у право да говоре само њезини чланови, владгши повереници и чланови Државног Савета (чл. 144 Устава). Народна Скупштина не може примати депутације, ни појединце, нити допустити да у њезино) средини говори ко други осим горе ппмрттутих лица“.

(45) Као нагг. 24. (45а) А-ЈАЗУ, А-ЈО, св. 145 концепт Трумбићевог телеграма из Лондона 29. 111-

ТТ 1918 престолонаследнику Александру.