Анали Правног факултета у Београду

295

СТВАРЛЕЬЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ 1918 ГОД.

српске скупштине него као људи изабрани од народа. Не можемо појмити да би се оглушили позиву владе да учествује у оваквом народном послу. Ако се Устав тумачи екстензивно не може се у њему наћи запреке, .iep ни je могло бити у интенцији српског народа, када je стварао Устав, да забрани посланицима и влад'и утицај у општем народном, послу за случај овакова рата који ставља на коцку егзистенцију Србије заједно са читавим народом“ (46). Покушавајући да што јасније одреди карактер опште скупштине, Трумбић je (у писму Л. Марковићу од 7 фебруара) формулисао ту скупштииу као „народно представништво, не у државном смислу, него у народном“. То би, дакле, по њему, требало да буде нетто „што je посве ново и што у Уставу није могло бити предвиђено“ (47). IV. —■ Одбијаћу Трумбићев предлог о општој скупштини, Пашић je саветовао Југословенском одбору да исти цшь покуша да постигне на други начин, а найме: сазивањем једног националног конгреса, који би имао углавном исти састав као у Трумбићевом предлогу, али који не би сазвала српска влада. Пашић je предлагао Одбору: „Сазвати конгрес у Паризу - или којем другом месту где се умесно нађе. Објавити да ће на истоме конгресу узети 'учешћа цео Југослов. Одбор, цео Дрногорски Одбор и све организације које се у предлогу помињу [...]. Затим објавити да he на исти конгрес доћи сви народни посланици народне скупштине па и ыеки од министара краљ. владе, осим тога професори београдског и загребачког универзитета који се ыалазе ван земље. Исти конгрес донео би резолуцију која би садржавала захтеве Срба, Хрвата и Слбвенаца и исту резолуцију предала би лично савезничким владама једна депутација изабрана од конгреса. Ако се тиме или сличним путем пође онда се може очекивати добар утисак. Наравно да he све или врло много зависити од говора који се буду држали и од садржаја резолуције коју ће конгрес

(46) А-ЈОЗУ, А-ЈО, св. 10 концепт Трумбићевог телеграма из Лондона 5. II Н. Пашићу. -г- Одговарајући Л. Марковићу који je у општој скупштини видео чак „покушај укидања постојећег уставног Народног представништва [...], акт управљеч противу егзистенције Србије као државе“ (у писму из Женеве од 27. I), Трумбић му je c огорчењем писао: ~Ако ce хоће ускогрудно да коментаришу уставне теорије, могло би се казати с већим правом, него ли се нами приговара, да je против Устава борити се за оно што Србији као држави не припада, да je против Устава Крфска Декларација, ко ja мјесто Србије ствара нову државу састављену од ње и од Црне Горе, и других наших земаља, на које Србија као држава нема права. Али Србија као народ има на све то потпуно право као и ми на њу. Бранити Устав против нас, онако као Ви чините и дуги, значи хватати се за формалитете, у коле нитко не дира, и пуштати да народна ствар евентуално пропадне. Народ у Србији, који je стварао. себи Устав, и који je по тому над уставом, хоће ли у својој души бити противан тому, да његова влада, његов владалац се ставе на чело читавога народа за заједнички цил>? имали икога на свијету који може да у то посумња?'* (А-ЈАЗУ, A- JO, копија Трумбићевог писма из Лондона 7. П Л. Марковићу).

(47) А-ЈАЗУ, А-ЈО, копија Трумбићевог писма из Лондона 7. П Л. Марковићу. На то je Марковић одговорио- Трумбићу да он не разуме, a боји се да и други неће разумети шта je то „народно представништво не у државном него у народном смислу“. ~3на се шта je народно представништво и о томе нема и не може бити двојбе. Ma какав скуп, ма како био састављен, ако није био директно од народа биран за то, није народно представништво. Он може да буде изрэз народпих жеља, туман његових тежња, али више од тога, у приликама у којима су данас наше земље, он не може бити. Не може нарочито да прими функције и компетенциле коле имя Народно представништво. И кад тако стоји ствар. онда je једино могупе да краљевина Србија и даље води с једне стране државну политику, у вези ca apvfmm мећународним факторима, а с друге стране национално-пропагаторску заједниди са Југ. Одбором и другим сличиим организацијама у Америци (А-јају, А-ЈО, св. 8 писмо Л. Марковича из Женеве 16. Ш A. Трумбићу).