Анали Правног факултета у Београду

296

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

донети. Све то требало би унапред удесити како се не 5и десио какав догађај који би упропастио ефекат конгреса. Ако прихватите тај пут ояда се можемо договорити још детаљније“ (48). Разуме се да овај Пашићев противпредлог није одговарао Југословенском одбору, jep се како je рекао Трумбић „не само у форми него и у његовој есенцијалној битности“ разликовао од Одборовог предлога. Основна разлика међу н>има била je у томе што je скупштина (конгрес). по Одборовој замисли, требало да буде опште народно представништво, „сазвано и предвођено службено од владе као такове“ која би у првом реду имала да извршава и закључке тог представништва. Док би, према Пашићевој сутестији, конгрес био само „један скуп приватне природе и ако би на њ дошли неки министри“. Тим поводом, Трумбић je, узгредно и сасвим оправдано, приметаю Пашићу (у свом телеграму од 5 фебруара) да „на конгресу замшшьеном од одбора не може да се ништа неугодно догоди што би могло да упропасти вьегов ефекат, дочим на оном како замишља влада могао би се десити догађај већ стога што би се на гьему дошло до дебате, која се незна до које границе може поћи“ (49). Не знајући за сугестију Пашићеву Јутословенском одбору, Стојан Протић, који се у то време налазио у Француској (у Грасу), предлагао je Трумбићу (у писму од 14 фебруара), уместо опште скупштине, одржавање једног митинга представника из неослобођених делова Јутославије. Протић je писао; „По мом схватању манифестација та, с наше стране, треба да има, и може корисно имати овај облик: да представници нашег народа из Аустро-Угарске (у што јачем броју) па по мом мшпљењу и из Македоније ван граница српске државе на једном мјесту, где најпре и најслободније могу, одрже један скуп, митинг који би донео једну општу резолуцију, унапред договорену са српском владом, која би била слична ако не истоветна с резолуцијом Српске Народне Скупштине. Ако би могло бити да истовремено, или у брзо по том, дође и какав акт, изјава, декларација, наших л>уди на дому било би врло добро. А у сваком случају да не дође, ни сад ни после, ништа противно отуда“ (50). У исто време „обавештени људи“ у Паризу како je извештавао српско Министарство иностраних дела Гргур Јакпшћ, тада генерапни конзул Србије у Француској сугерирали су слична решења: југословенску скупштину треба да сачињавају само делегати српских, хрватских и словеначких емиграната из Аустро-Угарске, без учешћа званичних фактора Србије; она треба да упути америчком конгресу један документован мемоар у корист уједињења Југословена са Србијом; слично треба да упути престолонаследник Вилсону, а српска влада америчкој влади (51). Пошто je коначно одбио Трумбића с његовим предлогом о општој скупштини, осећајући при том опасност даљег удаљавања Одбора од

(48) Као нап, 24.

(49) А-ЈАЗУ, А-J О, св. 10 концепт Трумбићевог телеграыа из Лондона 5. IX Н. ТТатићу.

(50) А-ЈАЗУ, A- JO, св. 46 писмо С. Протићу из Граса 14. П А. Трумбићу.

(51) ДАСИП, МИД, Пол. од., 1918, кут. I, Г. Јакшић из Париза 15. II Шшнстарству иностраних дела краљ. Србије. Јакшић je у овом извештају . преносио и савете амерпчких новинара у Паризу.