Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

452

норматиЕизам доследнији и обратно. Услед тога могло 6и се рећи да у разним варијантама ублаженог и чак неодређеног нормативизма настају битне, слабости једног схватања права карактеристичног по томе што je поставку о идентичности феномена права и феномена правних норми претворило у апсолутну догму, а у теоријама правих протагониста нормативизма свет правних норми je представљен као засебан свет, свет феномена који има потпуно самосталну егзистенцију. И поред тога што се у оквиру тврдње да се право састоји искл>учиво из правних норми. cycpehy веома различита објашњења самог феномена правне норме, намеће се закључак да увек имамо пред собом само варијанте једног схватања које стално полази од догме истоветности права и правних норми и стално се враћа тој догми. Мени се чини , да се управо ту налази зачарани круг у коме се креће ово схватавье права и да би требало размишл>ати о потреби да се из тога круга изиђе. Правне норме су, по мом мишљењу, само један између осталих елемената права. Оне на известан начин заузимају посебно истакнуто место у структури права па и није чудно што првенствено падају у очи приликом посматрања феномена права и настојања да се исти схвати и објасни. А када се зна колики je утица ј устаљених навика у прилажењу и објашњавању феномена права онда се може добити одговор на питање одакле потиче поменута догма. Додуше, овде треба нагласити и утицај чшьенице да je скуп правних норми мисаона и рационапна творевина која својим постојањем и функционисањем у друштвеном животу има својство да се отуђује, да се правне норме укл>учују у процес алијенације заједно са низом других друштвених творевина. Алијенација правних норми je толико изразита да се баш у вези с ьима појавл.ује својеврсни фетипшзам и митологија, коју свесно или несвесно потхрањује нормативистичко схватагье баш тиме што тврди да .су правне норме не само ј едини елемент права него и потпуно истоветне с оним што се правом назива. Мени изгледа да наука треба да превазиђе ову догму посматраньем правних норми у склону једног специфичног инструмента који и јесте право. Други момент састоји се у наглашавагьу потребе повезиваиьа општих и посебних (конкретних) дисциплина баш приликом истраживања феномена права. Ове две трупе дисциплина треба да се међусобно коригују и проверавају. Иако je по природи ствари одређивање појма права задатак теорије, ни позитивне ни исторископравне дисциплине не могу и не треба да буду индиферентне у решавању овог основног проблема. У посматрању права и једна и друга трупа дисциплина има нека преимућства али и недостатке. Теорија као апстрактна и општа дисциплина конструише појам права узимајући у обзир целокупну историску и садаппьу праксу постојања државе и права; она се труди да уочи битно и да занемари појединости одређених државноправних поредака. Тако се једино и може дати општи појам права. На жалост, при том се може доспети до голих конструкции а, спекулација и метафизичких, сасвим нереалних појмова и поставки. Историја правне, политичке и философске мисли показује низ упечатљивих примера баш таквог схватавьа права. С друге стране, посебне дисциплине имају ближи увид у стварност и конкретни правни живот, али зато падају у опасност да изгубе представу о целини и суштинским и заједничким обележјима права у свим гранама и установама. Већ због тога треба користити позитивне могућности и првих и других дисциплина, али и избегавати Тихоне органске слабости. Оно што се готово без изузетка занемарује јесте настојање специјалиста за посебне дисциплине да на основу непосредног посматрања чшьеница правног живота створе општу представу о праву или бар да критички процене ону представу коју им пружају опште дисциплине наравно не преузммајући у целини задатке теории е. Од тога би имале користи не само посебне него и опште дисциплине. Изграђен заједничким напором појам права би био солидније заснован. Трећи момент je у ствари сугестија да се усмере напори у правцу синтетичког одређивања појма права. Треба поћи од тога да je право феномен