Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИЈА

455

рада, супротности између појединачног и општег интереса, између потреба и могућности гьиховог задовољења, сукоби између ужих и ширих колектива, између разних интересних трупа ко je до душе немају класни карактер али које ипак потичу из постојећих супротности у друштву, — наметаће постојање права у тзв. прелазном периоду (о томе сам више говорио у свои раду „О својини“, Наша стварност, бр. 3 —5/1963). Дакле, уколико слабм класни характер права, утолико слаби и јачина санкције. У историји права видимо да су најјаче биле увек оне санкције ко je су штитиле класне интересе владајуће класе. У сталешким државама пре капитализма класка подвојеност je била -ицституциона бар у праву. _Свакако, потискивање и нестанак класног характера права и слабљење принуде већ значи у извеском смислу „одумирагье“. У вези с тим продесом потискују се извесне гране класичног јавног права (на пример, неке области и институције државног и кривичног права) и друге гране које управо имају за циљ заштиту социјално слабих и угрожених јављају се већ у буржоаским друштвима (без обзира на мотиве таквих прописа) a још више у друштвима која свесно изграђују социјализам. 6. Једно друго питање у вези са принудном државном санкцијом je питагье какав je характер те санкције. Прво, шта погађа санкција, а друге, ко и како покреће санкцију. Одговор на ова питања повлачи собом разликовагье права на две велике гране; на јавно и приватно. Јавноправна санкција погађа непосредно личност особе којој санкција намдће обавезу (на пример, у кривичном и административном праву), а у имовинском праву санкција не погађа напосредно обавезно лице него његову имовину, скуп гьегових економских добара. У јавном праву санкција се применив аутоматски чим je право повређено, У имовинском праву и у породившем праву што се некад звало приванто право) санкција се не покреће „аутоматски“ чим je право повређено већ само на захтев повређеног лица, тј. лица у чију корист je санкдија предвиђеиа. (Додуше то разликовагье je више формално, оно извире из различитости предмета, тј. друштвених односа које ове гране права регулишу). 7. У вези са горњим намеће се друго једно питанье ко доноси нравна правила и ко je носилац санкције, како се оне извршавају. Ово je једно вишеструко сложено питанье. Оно има свој историјски, социолошки и правнодогматски вид. Прво питагье се још може и формулисати; ко je материјални извор права. Ако кажемо, то je „воља владајуће класе“ само смо парафразирали питагье и одложили одговор. Но у оквирима ове дискуете заиста не треба улазити .у тај одговор, иако од гъега у велико ј мери зависи коју конкретну садржину ћемо дати горњој сасвим апстрактној дефиницији. Рећи ћемо само да je одговор различит не само у историјском посматрагьу појаве него и у зависности до стелена друштвеног развоја, од основног економског система и у вези с тим од односа класних снага, као та од многих често испреплетаних друштвених чинилаца у који свакако спада и традиција. И одговор на друго питагье како се остварује санкдија, зависи од тих чинилаца. Он- зависи од економског и општег културног развода друштва, од развијености и сложености Права, и најзад од функције права у одређеном друштву, о чему je већ било нешто говора. Технички механизам сазнагьа права и реаговагьа на норму такође je посебно питагье, л не спада у општу ,дефиницију права. 8. Задржаћемо се мало на другом елементу горгье дефиниције: „одређени круг друштвених односа“ који право регулише. Ово je најслабије место дефиниције јер рећи да je то „одређен“ круг јесте сасвим неодређено. То морамо мало детаљније објаснити (a описе je, на жалост, неприкладно унети у опште дефиниције). Могло би ce рећи да je то онај круг друштвених односа у којима сукоб има такав интензитет да онај друштвени фактор који доноси правна правила сматра потребним и целисходним да се они подводе под правно регулисагье. Према томе могли бисмо дати једну мање сажету али можда тачнију дефиницију права: право je норма, санк-