Анали Правног факултета у Београду

правка норма критика Келзеновог схватања о норми са гледишта грађанског права“, Архив, бр. 1/1959.) 10. Најважинији момент у нашој горњој дефиницији права јесте да оно не регулише понашање људи него разне друштвене односе, и она има не само теоријски знача). Она у неку руку представльа извесну брану од нормативистичких дефиниција права. Наиме, нормативистичке дефиниције нарочито истичу да je право „правило понашања“. То je било изричито наглашено, на пример, у фамозној дефиницији права совјетског правника Вишинског. Насупрот њему, ракији совјетски теоретичари правилно схватају Марксове и Енгелсове мисли које су они нарочито наглашавали у својим анализама кретања робе и имовинског права као његове надгардње • истицали су да право регулише не „понашање льуди“ него одређене друштвене односе (неки од њих, на пример, чувени Пашуканис je све друштвене односе које право регулише, па чак и само постојање права, свео на кретање робе. То схватање je, међутим, претерано а не одговара ни историјским чињеницама). 11. Овим бих прешао са неколико речи на појам нормативизма о чему се у овој дискусији много говорило. Чини ми се да многи дискутанти криво схватају тај појам. Многи избегавају да у дефиницији права истакну да je оно норма већ надугачко описују друштвене односе у које уносе управо оне елементе ко je једним погодним и традиционално прихваћеним изразом означавамо као норму. Не треба бежати од тврдње да je право норма. Оно не само да je норма већ у извесном смислу и за извесне историјске епохе најсавршенији тип норме. Није нормативизам када се право схвата као норма. Друкчије се оно не само да не може него ни не сме схватити. Нормативизам je криво схватање ■— типично за извесне епохе и стагьа друштва, на пример, за стаљинизам, да се нормама, „декретима“, пуким правним прописима може променити и стварност. (Случајеве нормативизма у блажој или јачој мери могли бисмо навести и у нашој правној пракси, на пример, последњих година у шоклству, у регулисаньу неких области друштвене својине кроз које провејава тврђење да he својина „одумрети“ не само као право него уопште, у односима расподеле пре две-три године, итд. Но у то сада нећемо улазити). Нормативизам у крајњој линији води у идеализам или прагматизам, или из њих извире. Он je управо супротан марксизму чија je једна од основних поставки да право одражава објективне економске и остале друштвене односе а не обратно. Но то питање, заједно са питањем о тзв. узајамном, повратном дејству права .као надградње на базу, не спада у ову дискусију о општој дефиницији права јер би нас далеко одвело. Наромативизам je питање стварања, доношења правних правила и њихове примене, питање да ли су она адекватна стварности коју треба да регулишу или нису a није питанье дефиниције права (иако, као што сам рекао, извесне дефиниције, на пример, она о „правилу понашања“, иду на руку нормативизму). Др. Борислав Т. Влагојевић: НАЧЕЛНА ПИТАЊА ДЕФИНИЦИЈЕ ПРАВА И HÖBE ТЕНДЕНЦИЈЕ ЊЕГОВОГ PA3BOJA. Покушаћу да кажем неколико речи само о ономе што сматрам да се креће у оквиру онога што називамо појмом права. Све остало питање класификације, систематизације, поделе, историјског развоја, итд., служи само као материјал за одређивање појма права и могло би а и требало би да буде предмет једног другог нашег рада, дискусије или саветовања. За мене je овде од првенственог значаја питање места и положаја права у вези са одређивањем дефиниције и појма права и његовим сагледавагьем: где, шта, како, коме и чему. У том погледу, сматрам да феномен права није ни сложенији ни комплексной у односу на читав низ других, праву више или мање сличних појава и правила живота. Не желим да потценим право већ бих желео да разумно одредимо праву меру.

45Т

ДМСКУСИ JA