Анали Правног факултета у Београду

458

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Овде се поставља једно начелно питање: y којој је мери могуће дати једну изричну дефиницију права. Право није статичан и једном за увек дат појам, без обзира да ли je реч о праву као појму, праву као садржини или шта значи социо логи ja права а шта правна социологи) а. Једно je садрТешко je одвојити и утврдити тачну границу између општих апстрактних, и посебних -—■ конкретних дисциплина. Увек се може дискутовати о томе шта значи, на пример филозофкја права а шта правна филозофија или шта значи социологија права а шта правна социологија. Једно je садржинска наука а друге) методологија. Апк, као што je то у марксизму подвучено, методологи ja ма колико она то била, у исти мах je и садржина. Стога je подвајање врло тешко учинити. Тражење једне изричне дефинидије права ко ja, ако тако може да се каже, има призвук апсолутне и иешьучиве делимитадије води старој школи из које je сама потекла и нужно се враћа у једну одређену категории у у апсолутни нормативизам. Право, дакле, није статичан и једном за увек дат феномен. Право je творевина класног друштза и везано je за постојање тог друштва. Ja мислим да нас друг Кавран није ставио под сумвьу да сматрамо да je ово наше друштво бескласно. Желео бих, кад дискутујемо овде, да будемо Сигурни јесмо ли или нисмо бескласно друштво. Ми имамо Устав, имамо и Програм Партије. А то je нешто о чему морамо да водимо рачуна. Ми не можемо да изађемо из реалности нашег друштва а да не ризикујемо да га нерално ценимо и да пропустимо основни циљ гьегово даље унапређивање. Отуда се за мене ипак поставља питагье: коме, чему, како, дад je реч о тражењу једне такве, апсолутне, апстрактне дефиниције права. У том аспекту ja посматрам реакцију која се данас појављује на тзв. норыативизам који je вечан и трајан и који само добија нове облике. Нормативизам ни je настао са Келзеном. Келзен je у крајњој линији у велико ј мери копирао и развијао Јелинека и Лабанда. Мислим да овде није потребно да наведем да je једна социолошка школа (Ерлих, Хек, Милер и судија Мањо), поводећи се за ситуацијом у англосаксонском свету у коме углавном нема писаних текстова, отишла у другу крајност у апсолутну негацију правке норме, покушана јући да англосаксонски систем пресади на европски континент. Било je таквкх схватаньа и раније у оном старом сукобу о потреби кодификације. Међутим, ако се суштински погледа иормативизам баш тог раздобл>а, он јасно двоји, пре свега, постојање две основне категорије: sein и sollen. Не негирајући постојање прве, он се бави само овом другом. Питанье шта значи право и питање негирања апсолутног нормативизма долазе нарочито до изражаја када се посматра аспект езжоба мишљења који постоји између буржоаског права и буржоаских правника теоретичара и правника из социјалистичких земаља о идеји законитости. У највећем броју радова објављених у буржоаском свету који додирују питање законитости, по правилу ce негира постојање законитости у социјалистичком свету. С друге стране, ми се с правом питамо каква je то законитост где постоји Magna carta а очигледно je да ce Habeas corpus не примењује, као што je случај, на пример, у Енглеској где се противно Habeas corpus-y људи ноћу одводе у затвор. У тоЈ дискусији о формалној и материјалној законитости, чини ми се да се опет одражава идеја категорија или, рекао бих, идеја petitio principis. Ми хоћемо по сваку цену да нађемо све те категорије, да све ставимо у те категорије, да помоћу категорија нађемо израз теоретских школа ида утврдимо у погледу чега постоји сагласност. С марксистичког становишта све су то правила понашања у друштву која се примешују на одређене друштвене односе, са одређеном санкцијом, штитећи их данас на врло компликоване облике и начине. Данас се, на пример, поставља пптање у којој je мери изражена воља владајрће класс када je реч о аутономыим нор-