Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИЈА

459

мама. По марксистичком схватању, воља владајуће класе може да се изрази на различите начине: од општег до посебног, специјалног и конкретног начина изражавања. Данае у том погледу ситуација није тако једноставна као што je била некад, у Атини, на пример, када се путем непосредне дедемократије воља изражавала на тргу —на једном месту једна јединствена воља. Фикција формалне демократије или демократије посредног типа тражи читав низ нових доказа о постојању опште воље у цшьу тражења сигурнијих и непосреднијих облика за остварегье воље владајуће класе. И управо ти облици ко je ми данас имамо кућни савети и збороби бирача најјачи су облици остваривања воље владајуће класе у доношењу правних норми које су посредно или непосредно заштићене од стране државе a које постёпено прерастају у „друштвене“, јер су и правые норме друштвене у смыслу социјалне. С обзиром да друштво још увек не реагује аутоматски, потребно je да одржавамо поредак који постоји. С једне стране, то служи као фетишизам идеје општости заштите и, разуме се, свака држава се труди да прикаже своје право не само као израз воље већине него као израз свих. С друге стране, владајуФа класа тражи данас ефектые начине владања кроз централне државне органе, уз овлашћење бирократије и органа да помоћу н>их натура своју вољу која je диктирана или, обрнуто, увлачећи, као што je то с луча j код нас, огромне масе људи, свих оних који су стварно владајућа класа у остварење й.енкх цшьева и задатака кроз разне облике самоуправљања и на тај начин стварајући један нови систем кроз тзв. степеыасту изградњу права (formation par degré). На основу свега тога, мишльегьа сам, када je реч о праву, да je дефиниција цо којој je право „скуп норми или правила заштићених државном принудом“ сувише уска и да се не може одржати. Али, питање дефиниције за нас није од битног значаја. Дефиниција je ствар изражавања и зависи од тога чему je намењена. Она може бити „методска“, „педагошка", „популарна”, итд. За нас je битно пмтаьье поимања права (кажем поимања, а не појма, јер појам je апстрактиа категорија a поимање конкретан живот). За нас je битно да будемо сагласни у погледу оних којима служи то право, и то не само сагласност у речима већ сагласност у своме ставу. За нас je битно да се конкретна правка дисциплина и конкретне институције у оквиру једне дисциплине посматрају кроз тај аспект, a њихова отмена врши с обзиром на друштвени развој. У том погледу поимање и примена права, правка наука, a специјално на факултетима, може много да допринесе. Кад je реч о дефиницији права, сигурно je да има више и мање сложених дефиниција. Када je реч о поимању права, сви ми, не само текстуално него и начелно па, ако хоћете, и са свим апликацијама које чинимо, прихватамо дефиницију и поимагье и само гледање на право као на инструмент владајуће класе, подложан утицајима аката воље, С те тачке посматрано постоје врло велики пропусти и ja управо постављам питање да ли смо то до краја спровели, остварили, применили у нашој концепцией а не само у декларацией, у целокупном нашем делу и у критичном оеврту на теоретски поглед, на позитивноправно решење и на судску праксу. То je један нераздвојни круг. Без једног не може правилно да се оцени друго. Често може да нам се учини да je Уставом нетто погрешно регулисано а да у пракси то буде добро поставлено, и обрнуто. Ако не повежемо три основна центра извора. појаве у праву: теорију (основна схватања и принципе који владају), законодавство и судску праксу, можемо да дођемо до немогућих ситуација. А често нам се дешава да више пажње обраћамо на једно, на друго или на треће, да нема довольно координације, да нема довољно критичког оеврта, не води се рачуна у којој мери нравна норма, било од кога она потицала, обезбеђује стабилност, демократичност. Пошао бих од онога о чему je друг Стојчевић говорио. Ми у друштву, историјски данас и у будућности, имамо одређене односе понашања и