Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИЈА

461

нашим условима регулишемо законом или некой другом нормой. Да ли то значи да идемо по критеријуму; воља владајуће класе изражена кроз државу, државну директиву, са одређеном санкцијом? За мене се поставља као претходно питанье, питање да ли треба да пођемо од извесних већ устаљених, стандаризованих, шематских, догматизованих тврђења или треба да мењамо критеријум прилажења стварима, да бисмо утврдили шта спада у право а шта у оно остало, да бисмо утврдили шта се то ново јавља код нас, што више није право него друштвени, друштвено-политички, друштвено-правни, пара-правни однос а у сваком случају не увек само правки однос. Да ли, знајући и осећајући да će јавља нешто ново, треба да останемо при старим категоријама, проширујући их, па тиме и проширујући сам појам права. У томе има много новог, што ми каткада не видимо и не осећамо. Нарочито не осећамо као људи. Реч je о новим односима, а ова генерација ће то тешко да осети. Чак и ако неко буде прописао: то више није право него друштвена, социјалистичка норма, на исти начин ћемо се према аој односити као што смо се односили и према онима ко je нису биле социјалистичке, ко je су биле првенствено моралне, религиоЗне и сл. По моы мишљењу, о том претходном питагьу нећу да кажем да нисмо рашчистили али свакако нисмо сагледали ствари. Имам такав утисак специјално у вези с предлогом у реферату друга Врачара а и у вези с дискусијом. Можда je лакше поступити на такав начин jep je традиционалније, дефиницију а да не мењамо њен ыазив, У ту категорију, која се зове право, и у коју можемо све то да сврстамо, да дамо гьене карактеристике и пьену дефиницију а да не мењамо њен став. У ту категорију, која се зове право, ми желимо да ставимо све ново што се јавља код нас и у социализму, уопште, поново оформљујући и државу и владајућу класу и класну структуру, само да бисмо нашли елементе на основу којих ћемо то што више није то стрпати уту категорију. Изгледа да je то нормално ида he и ова и идућа генерација можда и даље тако радити. То je и најлакше и најзаштићеније и најкласичније и „најобјективније“. Jep, служимо се једним датим појмом а не успевамо да видимо-да се у тој номенкпатури појмова јављају нови људски односи који личе на право, који могу да буду заштићени од права, али који у суштини нису право него се зову друштвено-правни, пара-правни, друштвено-политички, друштвени односи. Не успевамо да видимо да се јавља једна нова категорија норми, правила, итд. Ослобађање од тих и таквих схватања у суштини значи негирати бирократизма, а то иде врло тешко jep сви смо ми више или мање „бирократе“. Али, ако правници не постану тумачи, извршиоци и стараоци извршења и истицагьа друштвене вредности и оцене правних и тих других норми, доћи he други људи као што су они који се баве моралним, економским, обичајним и др. нормама, а има их читава маса. —< који he да се позабаве тим односима који су у суштини контрадикција права, негирање права. Ти односи, због тога што су још увек слаби, штите се правом али he они у једном датой моменту израсти и негирати оно што je право штитило, оно што je право изражавало и што he, разуме се, још доста дуго година изражавати. Чини ми се да би смо о овим стварима могли више да говоримо односно, вулгарно речено, да будемо мање професионални у прилажењу тим проблемима. Бранислава Јојић: ПОЈАМ ПРАВА КАО ОСНОВНИ ПОЈАМ У ТЕОРИЈИ ДРЖ.АВЕ И ПРАВА. Хтела сам неколико речи да кажем о појму правд, као основном појму теорије државе и права и значају тога појма за изучазање стварности која je предмет позитивноправних наука.