Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИЈА

465

ce људи y нас, ако не оптужују да су нормативисти а оно бар кад се на неки начин утврђује да су нормативисти или да у ньих има елемената нормативизма, онда то не може да се оснива само на томе што они дефинишу право као систем норми, јер нормативизам се не састоји у томе да je право систем норми, пошто je то више-мање полазна тачка свих који о праву расправљају него се нормативизам састоји у једној филозофско-социолошкој концепцији права као система норми односно његовој условтьености или одређености. И ако неко одређеује право као систем норми, a објашњава га одговарајућим друштвено-историјским условима и околностима а не као неки самостални свет норми за себе и по себи, онда он ни je нормативиста. Мене je зачудило да друг Врачар овде поставља питање дефиниције права на један начин који говори да се расправља терминолошко а не стварно питање; А примедба друга Жике Ђорђевића управо показује и потврђује да je ово чисто терминолошки спор. Наиме, ми уопште не знамо коју појаву у свету означавамо речју „право“ пошто тек треба да се погодимо. Мислим да друг Врачар напротив полази од тога да има нешто потпуно познато што се означава речју право и да онда они који дефинишу право на други начин него што то он чини греше у правду нормативистичком или фактицистичком. Међутим, нема никаквих елемената из којих се може видети на основу чега се изводи закльучак о апсолутној одређености тога предмета који по мишљењу друга Врачара треба назвати „право“. То се ни из чега не види. Другу Жики Ђорђевићу се чини да право није само оно што постоји у класном друштву, дакле везано за државу, него да постоји и у бескласном друштву и, према томе, има две врсте права: једно у бескласном друштву и једно у класном друштву. То je отприлике питање ко je га мучк; да ли можемо рећи да je и ово и оно право, у ком случају морамо разликовати две врсте права. Мени je овај пример очигледан доказ да још не знамо шта означавамо термином право а то и не можемо знати jep je у питању једна конвенција или споразум. А ако je у питању споразум, онда треба прво да се споразумемо шта хоћемо да означимо речју „право“, па тек после тога да улазимо у дефиницију тога што смо означили. На пример, ми сасвим лепо можемо да усвојимо предлог да правом називамо као што многи писди чине сва правила, или основна правила, друштвеног живота, било да je то класно друштво, било да je реч о бескласном друштву, било да су везана за државу или не, с тим што одмах морамо правити разлику jep има две врсте права: једно je право у бескласном друштву, а друго je право у класном друштву, jep се правке норме једног и другог права дијаметрално разликују. Можемо ићи и обрнутим путем и рећи: право je систем норми који je везан за државу у класном друштву оно што друг Врачар проглашава, по мом мишљењу погрешно, за нормативистички став. Ми морамо поћи од тога да нема сагласности у терминологии између људи који употребљавају реч „право“. Једни je употребљавају y врло широком смислу а други у уском. Ми не можемо због тога проглашавати нематеријалистима или неисторијским матери јалистима или немарксистима сне људе који обухватају под правом и норме које важе у бескласном друштву jep je у питању терминологија а не наука. Чим они направе разлику између норми у бескласном и норми у класном друштву и објасне природу једних на један а других на други начин, онда ту одмах нема никаквог немарксизма или неисторијског материализма jep они не дају дефиииције него само предлоге за треминологију. Можемо и овако реки; правила која се најчешће, вековима, називају правом и сачињавају право. То су норме везане за државу и њене санкције, што не значи да се право изједначава с принудом.