Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИЈА

467

субјекти и правый акти нити да држава иыа везу с тим нормама, да применив принуду за повреду њихову, итд. Према томе, за мене'фе заслужује оволики напор, а поготово не видим потребе за тако оштрим рёчима и ссудой кад се утврђује оно што сви крнстатуј емо: да постоје норме, акти, чињенице и субјекти и не треба никога проглашавати за нормативисту због тога што je дефинисао право као скуп празних норми. Важно je да ви признајете да то постоји. И ми који то не проглашавамо признајемо исто. Оно по чему се разликују нормативисти од ненормативиста, као што je прошли пут лепо рекао проф. Стјепановић, јесте питање откуда ове норме, зашто постоје, ко их ствара, у ком циљу. О томе вреди дискутовати и то je онда правно-теориско питање коме мислим, може много да допршгесу позитивноправне дисциплине и теорија права. A проглашавање да су нормативисти .они који су називали право на едређен начин, мислим да треба исправити. Остављајући, тако, терминолошке спорове, треба.с* 3 ок'рёнути озбиљном послу a тај посао имамо. Он се састоји у једној веома важној ствари. Ja нећу да говорим о тој веома важној ствари него само да je напоменем. Наиме, ми имамо оно што je друг Врачар одлично запазио и обрадио у својој докторској расправи, имамо једну ванредну упечатљиву чињеницу да данас и у оним социјалистичкитл државама, а не само у нашој која je ипак релативно неразвијена социјалистичка зенља, у оним државама какав je, рецимо, Совјетски савез, имамо после скоро 50 година од револуције чињеницу постојаља права баш у оном облику у коме се изгледа другу Врачару не допада, јер каже: „Право je скуп норми или правила заштићених државном приыудом. Међутим, то je колико елементарна толико и нејасна, а што je најгоре нетачна и непотпуна дефинидија права I '. Ово je за нас битно: како je могуће да у једној социјалистичкој земљм после скоро 50 година од револуције, кад су класе ишчезле, а ми сви сматрамо да смо се одужили марксизму и историјском матери јализму, ако смо рекли да право изражава вољу владајуће класе како ie могуће да постони право, тј. систем норми обезбеђен и.заштићен државном принудом. То je оно о чему ми треба да расправљамо. Ми морамо јасно да утврдимо да je објашњење права као искључиво класне воље, коју једна класа намеће другој класи помоћу државног апарата за принуду, итд., да je га дефшшција која погађа суштину права кроз векове, да она није довољно прецизна, не обухвата оно што je ипак право. Ви можете да кажете да оно изнутра није право, али зашто je онда задржаван овај елемент државне принуде? Или назовите то право у одукирању или не знам шта, али то je оно о чему ми заиста треба да расправљамо. Да оставимо све ове дефиниције, ове свађе терминолошке по страни. Да узмемо да постоји један систем норми кроз историју који држава штити својом принудом. Не морамо то баш назвати правом, назовите како-год хоћете, али то je, веома важна чиньеница друштвеног живота. И да видимо зашто та појава у друштву постоји. И да видимо да ли je тачна она теорија, и уколико je тачна она теорија, упрошћена и вулгаризована, то данас видимо, да je то чисто воља владајуће класе која се зато °иамеће као воља државе. То je прави проблем о коме ja мислим да ми треба да дискутујемо пошто се од ових свих терминолошких проблема покушамо по кратком поступку ослободити. Ja, наравно, о томе нећу да дискутујем. Ja сам у више махова говорио, имам своје мишљење и, ако буде потребно, могу да га нанесем поново. На крају хтео бих само да се осврнем са неколико речи на покушај дефиниције друга Врачара. Чини ми се да су друг Гаме, а можда и друга успешно критиковали ту дефиницију. Тамо се каже: „Право je специфичан нормативни поредак“. То je основни елемент дефиниције. Оно чему оно служи je теорија права и не спада у дефиницију. Дефиниција je опис појаве а ово je теорија чему служи, ко га je створио, итд. „[.,.] који служи