Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

468

као форма политичког. конституисања глобалног друштва и истовремено или као израз доминације одређене класс [..То je објашњење откуд овај феномен који ми називамо право a тај феномен je дефинисан као специфичан нормативни поредак. Е, молим, оваква дефиниција, сбм друг Зрачар he то лепо и јасно видети, то je ствар која пада у очи, та дефиниција није никаква дефиниција, тј. не даје никакав опис права. Шта je то „специфичен нормативни поредак“ који чини да ми тај нормативни поредак као правки разликујемо од других? По моме мишљењу другог излаза нема, а то друг Врачар јасно види, другог излаза нема него да се даже да се та специфичное! састоји у томе што држава примењује принуду као санкцију за повреду тога поретка. Или можда друг Врачар мисли да има нешто друго и добро би било да нам каже. Дакле, мислим да та дефиниција није успела и да можемо такође о њој евентуално разговарати, то може да буде један предмет разговора, јер овде покушај везивања за државу где се каже: „Неопходан механизам заштите овога поретка налази се у држави“ није довшьно прецизан. Ja мислим да овај механизам заштите треба 11рецизирати. „Заштита путем употребе државног монопола принуде“. Јер има разних механизама-заштите. Црква, на пример, штити своје право одпосно свој нормативни поредак механизмом који je такође механизам заштите али не употребљава монопол принуде. Значи, ми не можемо побећи од монопола физичке принуде као специфичности права. Или барем једне врсте норми за коју ja предлажем да се назове право а ви je можете назвати какогод хоћете. Др.ЈованЋорђевић: ПРОБЛЕМИ ДАЉЕГ ПРОУЧАВАЊА ПРАВА. Хоћу одмах да констатујем да поздрављам покретање питања о проучавању права, о нашем споразуму о извесним основним проблемима и задацима, како у погледу научног тако и наставног рада. Али, мислим да je пут којим смо ми пошли још увек традиционалистички и апстрактан, jep се своди на питагье термине логије, питање формалних појмова, дефиниција, „семантике“. Ако тим путем пођемо ми ћемо личити на оног иогуреног правника, како га карикира Кант, који негде по мраку тражи дефиницију права. Мислим да je искључиво бављење појмовима и дефиницијама превазиђена фаза у савременом научном раду и проблеми су и овде, у праву, много свестранији и дубгьи. Наука их je већ поставила, пракса разоткрила нове и суштинске проблеме права. Постоји један такав динамизам у стварањЈ' права, у мењању правних поредака, у појави нових правних облика и институција, да je крајше време да се ослободило извесних оваквих свођења проблема на неколико школских појмова, на неколико гимнастичких тачака о разним „каучук питањима“. При томе мислим да je добро у овим првобитним тезама што су покренуте извесне найге слабости, али оне нису пи све нити су увек праве а нису ни у потпуности указане. Ja разумей да je еврха ове дискусије, између осталог, и та да после двадесет година релативно слободног рада, уживајући слободу научног ствараша извршимо један биланс: да ли смо ми заиста у овом периоду нешто допринели у развитку концепције права, у идеологији права, у методу наставе, у расправл.агьу битних теоријских и практичних питања или нисмо. Да ли смо заиста стваралачки радили (као што понекад мислимо о себи), или смо на неки начин, постали конзервативни, традиционалисти, или под видом стварања пуштамо утццај разних „нових 1 и недовољно критички испитаних социологизирагьа, или сличних помодних праваца. Све су ово не само идејна већ и теоријска питагьа која долазе у обзир да их овде претресемо.