Анали Правног факултета у Београду

470

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

да извитопери своју улогу, поготово што je оваква институција као што je Правый факултет дужна уопште да рашчисти и рашчишћава сва супротна и конфузна питања. И на крају, исто тако мислим да морамо добро и свестрано ући у проблем права ради извесне ревизије наших метода наставе. Ja мислим да je наш метод наставе то смо ми сами више пута говорили оптерећен извесыим ex catedra догматизмом, извесним академизмом, извесним доциравьем, извесним формализмом и сервирањем готових појмова. Навика студената je да траже „истину“ у дефиницијама, да траже стзарност у неким више или мање прихватљивим, логичним, логицирајућим елементима или појмовима. Ми нисмо успели да својом наставом и својом методом и ако хоћете и самим својим предметима да то изменимо да би студенти осетили шта je то правки процес, шта je то право као инструмент политике и друштва и у чему je оно ново; у чему je и данас његова ограниченост, његова права проблематика, шегова специфичност. Само научно тј. дијалектичко проучат ваше на тој основи развијене теорије могу ово мешати. Ако то не учинимо, нећемо постићи оно што сам истакао; да створимо генерације правника који имају нешто заједничко, јединствено, тј. сазнање или ближе сазнању истине и социјалистичком праву и да, с друге стране, афирмишемо правника као једног од посебних друштвених радника који даје друштву нешто што други не могу дати, нешто што je квалитетио и значајно за људско друштво, а посебно социјалистичко. Отуда, поред осталих разлога, право се у нашем друштву још увек прилично подцешује, и сами правници који долазе са наших факултета немају одговарајуће место, што je често од штете не само за шихов лични интерес него иза интерес низа подручја, институција и различитих делатности нашег друштвеног живота уопште. Услед снега тога мислим да би било потребно да утврдимо, прво, који су задаци научника и наставника у постављању и даљем проучавашу проблема права код нас, Кад истакнемо те задатке, треба да утврдимо која су „жаришта“ општа и. наше теорије и праксе које треба да расправимо, и то по једном одређеном поступку: ићи од лакших, нама више заједничких, ка специфичним „вишим“ проблемима. Не можемо покренути све проблеме, нити све у исто време. Морамо пронаћи извесну логику која треба да произилази из сврхе проучаваша, а сврха проучаваша треба да произилазм из анализе овог момента у коме се налазимо и односа студија и правые наставе црема том историјском тренутку у коме ее налазимо. И зато je, поред ових општих дискусија ко je ћемо водити и ко je водимо, потребно да се сложимо на једном програму истраживаша и да онда идемо на- органпзоваше дискусија прво у оквиру мањих радних заједница где бисмо поједина питања детаљније, ангажовањем непосредно стручних људи, поставили и проблеме сагледали (на историјској катедри, на економској катедри, на катедрама ко je се баве позитивним правом, на катедрама које се баве политичким, социолошким и другим проблемима). Затим, кад будемо добили те материјале који треба да буду резултат и извесног непосредно стручног, индукТивног проучаваша, комбинаци јом тих различитих добијених аспеката треба да пређемо на општи проблем права и да уједно проверавамо, допушавамо и исправљамо и евентуално и мешамо оно што смо у општој тј. дедуктивно поставлено ј теорији постигли. Данас ни један друштвени проблем не можемо да сведемо на једнодимензијални аспект, и према томе, он не може више да буде предмет који могу да реше само стручшаци одговарајуће области без сарадше и са стручшацима друштвених наука, почев од филозофа, преко социолога и економиста, до политиколога. Без тога не можемо прићи једној стварно марксистичко-дијалектичкој анализи права, шегове функције, шегових специфичности, шеговог места у историји, шеговог места данас у социјалис-