Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИЈА

471

тичком друштву, у даљем развитку, нити можемо утврдити нове поставке теоријског карактера за разраду нових проблема. Прешао бих сада на само нека „питања жаришта“. Мислим да je основни проблем: шта je ново а шта je старо у социјалистичком праву? Да бисмо то могли испитати потребно je претходно да се договоримо о једној општој хипотези о појму права ( а не о некој апсолутно савршеној „најбожој“ дефиницији јер такве нема). Овакав појам може произаћи из утврђивања суштине и елемената права у више праваца: однос права и државе, права и друштва, права и класе, права и друштвених противречности, права и културе, права и политике, права у себи и за себе (нормативно обележје). Кад и ако се о томе сложимо приближили смо се битном тј. оном што право чини правом. Затим треба да утврдимо какво je место и улога у том тоталитету друштвених збивања и кретагьа и каква je специфичное! тога фактора и појавног облика који називамо правом и шта je „старо“ и ново у њему у односз' на социјализам. Ми се ту морамо у свим овим ошптим оријентационим тачкама сложити. На основу тога тек можемо и ићи у право научно истраживање : који су нови проблеми који се код нас појавжују и које хморамо изучавати, и какви су према друштву, политици и Уставу. То he тек моћи да покаже и вредност наших „дефиниција“ и наших метода: научна, појамна и фунхционална, друштвено-политичка и културна улога и вредност наших појмова и схватааа не може да се не утврди ни провери у апстрактној дискусији већ у анализи и противстављању мисли и праксе (општег и појединачног). Одмах да кажем да je данас неопходно прићи проучавању са правног становишта проблема друштвене својине. Тај проблем je само постављен у Уставу, сада правници морају, с обзиром на извесне већ утврђене поставке, да иду даже у проучавању. Ми морамо расправити и -питанье друштвеног самоуправљања, питање одговорности органа самоуправљања и појединаца чланова тих органа; питање односа између колективршх и личних права, питање правног режима друштвених средстава, друштвене репродукције; питање правые природе радних брганизација; питанье карахтера свих органа и аката у самоуправљању, итд. Наводим само неке рпштепознате проблеме о којима je говорио и друг Влаховић, који су животни проблеми наше социјалистичке демократије и тиме актуелни задаци наше науке и наставе. Наша наука и настава ће з'аостати и постати прилично застарела, старомодна и неефикасна, ако што пре на научном плану не реагирамо и не поставимо бар прве елементе за разјашњење тих и низа других питања. Да бисмо то могли да постигнемо, очигледно je да морамо заиста поћи путем свестраног, солидног тимског тј. научног проучавања проблема права и нашег правног система. Ja при свему томе не мислим да не треба проучавати и нека „вечита питања“, на пример; однос права и морала. Али не као основни проблем права и не апстрактно и спиритуалистички. По себи се разуме да се право не може оградити од морала они су и „везани“ и „нису“, али право није битно везано само са моралом. Право je „везано“ са таквим једним комплексом видљивих и невидљивих утицаја и реперкусија да je проблем далеко сложенији и далеко свестранији. Право je друштвено-политички феномен и бојим се да све наше дискусије које своде право на спор нормативиста и ненормативиста исто тако не воде ничему. То важи и за таутолошке ставове: право je поредак, или скуп норми, или понашања, или je то заповест или сила и сл. Ове чисто таутолошке дефиниције уопште не иду у суштиыу ствари: ми не знамо шта je у суштини право. Каква je историјска и друштвена функција, каква je улога права, шта од права очекујемо, зашто га морамо искористити, како ћемо га даже развијати, којим методима то je оно што нас интересује у савременом друштву уопште а поготово у социјалистичком друштву.