Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИЈА

473

Али и теоретичари права имају шта да пребаце овима са терена позитивноправних дисциплина. Они нам, најчешће с правом, пребацују да ми проучавајући поједине појаве не видимо довољно целину. Вероватно je да обе стране у овом спору добрим делом имају право. Због тога je сасвим сигурно да ћемо сви ми заједно моћи да дођемо до једног потпуног и сложеног појма права тек после детаљног и дуготрајног проучавања свих друштвених појава у њиховом кретању и променама и њиховим узајамним утица јима. При томе je, разуме се, битно да наша проучавања методолошки добро поставимо јер ће само тако добијени -резултат моћи да задовољи све захтеве које постављамо пред једну општу дефиницију права. То je посао пред којим сви стојимо и који несумњиво може дати резултате ако бисмо га мало организовали. Не треба, међутим, губити из вида да ми већ одавно имамо један општи појам права који нам нуде теоретичари права и који кање-више прихватају сви правници а и остали. Постоји додуше, и критика тако одређеног појма права па чак и мишљења да га треба одбацити. Ja прихватам тај појам. Мени изгледа да појам права наведен у овој дискусији као неки нарочити део друштвеног поретка који je санкционисан од стране државе и који треба да регулише друштвене односе на одређени начин тако да то одговара интересима владајуће класе, појам који je одређен полазећи од тога да се право појавило у одређеном моменту у историји људског друштва, да се развијало заједно са тим друштвом и да ће, с обзиром на законитости ко je в лад j у у људском друштву, сасвим извесно нестати из њега једног дана када се за то остваре потребни услови - меки изгледа да таква дефиниција задовољава основне захтеве ида верно одражава суштину права као друштвене појаве. Са те тачке гледишта, овако одређен појам права, наравне ако не би ишли даље у проучавању појединих елемената_ права, ако не би тражили све детаље тога феномена, што очигледно није дато у тој општој дефиницији, као полазна основа може да послужи и правнику и социологу и економисти. Али само као полазна основа што значи да тој дефиницији свако а посебно социолог и економиста мора да дода још неке елементе, управо оне које свака од ових наука посебно поематра кад хоће да одреди општи појам права. Питање које неки друтови покрећу о томе да ли je наведени општи појам права „марксистички“ или у којој je мери такав, јесте питање око кога се не бих двоумио. Ако се таквим одређивањем појма права оно посматра као друштвена појава која' није самоникла, ако се посматра у сплету узајамних утицаја сасвим; другим друштвеним појавама и процесима, ако се посматра као резултат развитка друштва и пре свега развитка ггроцеса производње, итд., чини ми се да нема никакве сумње да je реч о једном марксистичком одређивању појма права. Истина, он je врло упрошћен и крајње једноставан али он због тога није „мање марксистички“. Уосталом, о праву на такав начин посредно или непосредно говоре управо и сёми Маркс и Енгелс, на пример, у Комунистичком манифесту, или Енгелс у Пореклу породице ... или Лењин тамо где говори о класама или о држави, итд. Због тога мислим да право основано можемо посматрати као специфичан део друштвеног поретка који регулише друштвене односе у складу са интересима владајуће класе при чему je то регулисање заштићено односно санкционисано државном силом. Према томе ja бих рекао да критикама ове врсте нема места. Ако ми са појединих позитивноправних дисциплина можемо стављати неке примедбе овако одређеном појму права, можемо истовремено пребацити и сами себи што, бар до сада, нисмо одлучније допринели проширењу општег појма права са тачке гледишта сваке од тих дисциплина посебно. Наравно, на пример, ми у грађанском праву исто онако као и они који се баве другим позитивноправним дисциплинама друкчије прилазимо питагьу